Večita nesigurnost i pitanje bez odgovora - da li vredi napuštati svoju zonu komfora? A zašto? Šta se dobija time? Koja je poenta? - pitali bi neki. A zašto da ne? Zašto bi čovek spustio sebe na nivo kera kojem je smisao života da bude na lancu i da čuva jedno isto dvorište ceo svoj vek? A i ovih dana je baš nekako fazon izaći iz tog nesrećnog dvorišta u kojem smo zatvoreni i pobediti ono (ili onog) što nas je u isto zarobilo. Juče je bio jedan od tih dana kada su ljubitelji jedne vrlo specifične vrste umetnosti mogli sebi da dopuste da napuste žvalavi tor. Ako ništa drugo, bar na par sati u svojoj mašti i sa ljudima koji su nam u tih par sati doneli zvuke i slike nekog drugog sveta kojeg odavno više nema i koji je možda po nekim karakteristikama bio suroviji od ovog u kojem sad živimo, ali je i dalje bio daleko ljudskiji i nekako romantičniji od ovog bezumnog i bolesnog.
Zadatak da počne sa zagrevanjem, nažalost, malobrojne publike je pripalo nemačkom black metal bendu Halls Of Oblivion. U pitanju je nešto modernija verzija black metala, kako zvučno, kao i vizuelno. Mogu reći da me podsećaju na naširoko popularnu Mglu, pogotovo po imidžu. U suštini, ništa preterano kreativno i zanimljivo, ali ko voli žanrovske stvari, njemu bi se ovaj bend mogao svideti, jer ipak ima kvaliteta. Poprilično su statični i konstantno su u mraku, pa bi nekome ko nije preterano u toj materiji sve to zajedno verovatno bilo dosadno. Sve u svemu, vrlo korektan bend za ljubitelje žanra.
Sledeći na redu su bili čileanski death metal bend Ater. Koncept scenskog nastupa im je gotovo isti kao kod prethodnog benda, minimalno osvetljenje i statičnost na bini, ali je muzika potpuno drugačija. Zvuče otprilike kao mnogo avangardniji, sporiji, prljaviji i mračniji Morbid Angel. Spora i mračna muzika, a basista i vokal Fernando zvuči još dublje i opasnije nego Steve Tucker i David Vincent iz pomenutog legenradnog benda. Za razliku od Halls Of Obliviona, Ateru baš leži ta statičnost, jer se potpuno uklapa u duh njihove muzike i zvuka. Publika je pratila svaki i najsitniji pokret. Jednostavno je zanimljivo gledati ovaj bend takav kakav je. Sve je kod njih u savršenom skladu.
Nakon njih se na bini pojavio bend Nytt Land. U pitanju je vrlo čudan trio koji dolazi iz Rusije, i to ni manje ni više nego iz Sibira. Moglo bi se reći da izvode nekakvu mračnu etno muziku u kojoj su spojili drevne tradicije skandinavskih i slovenskih zemalja. Pored tradicionalnih instrumenata poput tagelharpe i šamanskih bubnjeva i udaraljki, tu je i čuveno mongolsko grleno pevanje. Nema električne gitare, niti bilo kog drugog instrumenta koji se obično koristi u rokenrolu. Ceo njihov nastup je izgledao i tekao kao jedan paganski ritual. Publika (nažalost i dalje malobrojna) je u transu upijala svaki pokret i između pesama ih je nagrađivala vrlo glasnim ovacijama. Tome je verovatno doprinela činjenica da su nastupili u Beogradu pre nekoliko meseci, pa je ovaj put u publici bilo ljudi koji su znali o čemu se radi i šta mogu da očekuju. Izgleda da su ovde već izgradili neku bazu fanova, što je svakako lepo za videti.
I najzad, na red su došli Leaves` Eyes. Publika ih je sa nestrpljenjem očekivala i u Amerikani je nastala ozbiljna histerija kada je na binu izaša ova viking sympho metal skupina predvođena harizmatičnim vokalima Aleksanderom Krulom i Elinom Siralom. Već prvim taktovima su atmosferu doveli do usijanja. Totalni mrak u očima i ušima je odjednom probilo zvučno i vizuelno svetlo, i momentalno je sve živnulo. Malobrojna publika je zajedno sa bendom pevala sve pesme, i to govori da je ovaj bend izgleda bio dugo očekivan u našoj zemlji. Zato mi je nejasno zbog čega je poseta bila tako slaba. I u ovom bendu vlada i zvučni i vizuelni sklad, ali i nešto više od toga. Aleksander i Elina su se na bini pretvorili u jedan jako skladan kontrast. izgledali su i vladali se na bini baš kao lepotica i zver iz čuvene bajke i Diznijevog crtanog filma. Kombinacija njegovog growl i njenog čistog i visokog vokala asociraju baš na junake iz pomenutog crtanog filma. Oboje su na bini veseli i ustupaju prostor jedno drugom po potrebi.
Aleksander je održao i kratku lekciju između pesama o ljubavi, poštovanju i jednakosti i da nije bitno ko je ko i kojoj rasi, veri i naciji pripada dokle god su svi ujedinjeni u dobru i u metalu, a onda se na bini našao poslužavnik pun čašica vodke koje je on razdelio fanovima u prvim redovima i svi zajedno su nazdravili. Elina je čak i pitala fanove kako se na srpskom jeziku kaže hvala, da bi nam se kasnije zahvalila i ukazala poštovanje. Ona je delovala posebno uzbuđeno što je prvi put u Srbiji.
Aleksander, Elina i ostatak ove vesele družine su nam pružili sat i po vremena čistog eskapizma i teleportovanja u neko lepše okruženje i atmosferu. Nažalost, nisu dobili od nas srazmerno onome koliko su oni nama dali. Poseta je bila baš sramotno slaba za ovaj ipak veliki i poznat bend u sympho metal krugovima koji je očigledno i kod nas stvorio fanove iako nikada ranije nisu svirali ovde. Nadam se da će nas opet posetiti i da će ih sledeći put sačekati puna sala, jer ništa ispod toga ne zaslužuju. Usudiću se da kažem da sam ja živ dokaz za tu tvrdnju. Da budem iskren, uopšte ne volim sympho metal, niti bilo šta drugo tog tipa, ali sam sa ovog koncerta otišao zadovoljan i impresioniran, i to samo zato što je u pitanju bend koji u svom stvaralaštvu i nastupu nema ni malo kiča i megalomanije koju većina takvih bendova ima, a i rekao bih da im je muzika daleko više metal nego kod većine drugih bendova istog usmerenja. Ko zna, možda me ovaj koncert natera da jednog dana odlučim da dam šansu njihovoj muzici i možda tu nađem nešto za sebe.
Foto:
Mateja Cvetičanin,
Ksenija Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар