Ponekad se dešavaju događaji za koje je čovek ubeđen da se mogu desiti samo u nekoj paralelnoj realnosti. Baš sinoć se desio jedan takav događaj. Verujem da nikad niko nije ni pomislio, a još manje se nadao, da će legende ruskog i sovjetskog metala, grupa Aria, nastupiti u Beogradu. Kao što vidimo, čuda su ipak moguća. Bend je trenutno na turneji kojom proslavlja 40 godina rada, a u Beograd su došli prvi put u karijeri.
Koncert je kasnio nekih pola sata, i publika je bila vidno nervozna od uzbuđenja. U publici je bila skoro samo ruska dijaspora koja se doselila u Srbiju 2022. godine kada je počeo rat sa Ukrajinom, tako da je ovo na neki način ipak bio događaj namenjen njima. Naših ljudi je bilo jako malo, i to se osetilo. Jednostavno skroz drugačija atmosfera je bila u vazduhu. Nije to uopšte loše, samo je drugačije. Kao neko ko je i sam bio u Rusiji pre nekoliko meseci (i imao šansu da se nađem baš na njihovom koncertu u Sankt Petersburgu), opet sam imao osećaj kao da sam tamo, i to mi je nekako prijalo.
Kako predgrupe nije bilo, posle muzike sa razglasa su se svetla ugasila, i posle malo dužeg intra, bend je istrčao na binu sa pesmom Patriot, koja im je već godinama unazad standard za otvaranje koncerta. Iako već u svojim šezdesetim, godine ih očigledno ne sprečavaju da sviraju intenzitetom dvadesetogodišnjaka. Nizale su se Goryaschaya Strela, Kolizey, Kreshchenye Ognyom, Viking, a onda su odlučili da uspore i smire atmosferu sa odličnom baladom Tochka Nevozvrata, koju je publika horski otpevala zajedno sa bendom i sa upaljenim svetlima na telefonima. Pevač Mihail Žitnikov je pokazao svu raskoš i moć svog glasa koji je visok i kristalno čist, ali mu takođe ne fale dubina i toplina tamo gde je potrebno. I sve to je uspeo da demonstrira u samo ovoj jednoj pesmi. Naravno, publika je to adekvatno nagradila svojim ovacijama. Bend je kroz svoju istoriju promenio nekoliko pevača, ali se pokazalo da je Žitnikov jedini koji je dostojan da stane na mesto velikog Valerija Aleksandroviča Kipelova koji je sam po sebi legenda svoje vrste i koji sada ima svoj bend.
Nakon ove pesme, bend se vratio brzim pesmama Korol Dorogi i Ne Khochesh - Ne Ver Mne, da bi se posle njih opet potkrale lakše note u vidu power balade Angelskaya Pil, koja je meni lično bila vrhunac koncerta prvo iz razloga jer mi je to možda omiljena pesma benda, a onda zato što je Mihail Žitnikov opet briljirao do maksimuma. Nakon toga, bubnjar Maksim Udalov je dobio svojih pet minuta slave da pokaže šta sve može na bubnju, da bi potom krenuli da se ređaju stari hitovi poput Ballada O Drevnerusskom Voine, 1100, Torero i Geroy Asfalta. Regularni deo repertoara su zatvorili pesmom Noch Koroche Dnya, ali ih je publika ipak gromoglasnim ovacijama vratila na bis. Iako je bilo predviđeno da se sedi, većina publike je ipak ustala negde na polovini koncerta i odlučila da isprati jedan hevi metal bend onako kako dolikuje. Ipak ovo nije balet.
Za sam kraj su odsvirali baladu Bespechnyi Angel, koja je zapravo obrada pesme Going To The Run benda Golden Earring, a ovu ludu žurku su konačno priveli kraju svojim možda i najvećim hitom, Ulitsa Roz. Žitnikov je pevao kao da mu je poslednje u životu, basista Vitalij Dubinin je veselo poskakivao i komunicirao sa publikom, pritom svirajući savršeno sve u ton. Drugi gitarista Sergej Popov je bio u svom uobičajenom elementu, a sa desne strane bine se gazda Vladimir Holstinin veselo smeškao i uživao u svakoj sekundi provedenoj na ovoj bini.
Kad se sve sabere, mogu reći da je ovo bio jedan odličan koncert. I bend i publika su maksimalno uživali od prve do poslednje sekunde i verujem da će se ovaj koncert zapamtiti i da će to biti obostrano. Doduše, ima nekoliko stvari koje bi ugođaj učinile još boljim. Pre svega, nekome se učinilo da je baš dobra ideja da se hevi metal koncert održi u sali u kojoj se sedi. Ne znam odakle zaključak da je to bilo adekvatno, ali što bi narod rekao - sto ljudi, sto ćudi. A druga stvar koja bi definitivno učinila ceo koncert još lepšim i prijatnijim je da se pevač između pesama obratio publici na engleskom jeziku bar povremeno. Jasno je da je ovo očigledno bio koncert namenjen uglavnom ruskoj populaciji koja ovde živi i koju je naš narod bratski prihvatio i zavoleo iz sveg srca, ali bi bilo lepo i da je sa te strane ukazano bar malo poštovanja prema domaćinima i ljudima u publici koji nisu Rusi i ne znaju ruski jezik. Ne mislim da je Žitnikov imao ikakvu lošu nameru što je to ispustio iz vida, ali bi svakako bilo lepo da se desilo. Sve u svemu, ovo je događaj za dugo pamćenje i nadam se da ćemo imati priliku ponovo da vidimo ove legende u Beogradu.
Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар