Infest - Ambassadors Of Aggression

Ne postoji ništa bolje (ili lošije, zavisi koga pitaš) nego kada muzika nosi u sebi duh vremena u kojem je nastala. Ispred sebe imam jedno takvo delo. U pitanju je sedmi po redu album domaćih deathrash metal legendi koje i dalje voze priču pun gas kao prvog dana. Kako je ovo izdanje koje je izašlo posle, do sad, najduže pauze u studijskom radu benda, najavni singlovi su me kupili momentalno, pa sam jedva čekao da čujem o čemu se zapravo radi.

Album otvara Man-God, uvodno masakriranje tipično za ovaj sad već legendaran domaći bend. Ona gotovo nikako ne odstupa od njihovih tipičnih openera, osim što je malo melodičnija, ali i dalje se ne razlikuje od stila koji je ovaj bend zacrtao još na svom prvom albumu pre dvadesetak godina. Tipična Infest klanica, i ko voli, zna o čemu se radi. Nastavlja se britko, i za njom ide Songs Of Violence, koja je zapravo bila singl koji je najavio album. Brzina je ukombinovana sa raznim breakovima, što je naizgled nespojivo, ali u ovom slučaju radi odlično. Zapravo, cela pesma je jedan veliki breakdown koji nas priprema za naslovnu pesmu koja je sama po sebi totalni masakr. Još jednom je tu ekstremna brzina svojstvena ovom bendu, ali tu su i mnoge promene tempa i ritmova koje se samo smenjuju i drže tenziju do samog kraja. Slede Seeds Of Corruption i Are You With Me koje su nešto sporije. Očigledno je sa namerom intenzitet oboren da bi centralni deo albuma eksplodirao u facu. 

Screaming Your Name je najbrža i najnadrkanija pesma na albumu. Uglavnom se cela kreće u jednom tempu i ne ostavlja prostora za dah, i manje više u istom intenzitetu vozi do samog kraja. Pored klasičnih thrash rifova, primetan je uticaj i At The Gatesa i sličnih gotenburških melodeath bendova, što Infestu donosi svežinu. Nakon nje sledi Bolje da umrem. Po mom mišljenju, najbitnija pesma koju je bend ikada napisao. Muzički ne odskače od već utabanog stila, ali je tekst nešto potpuno novo za bend. U pitanju je (verovatno) autobiografski tekst na srpskom jeziku koji govori o životu i smrti pojedinca okruženog mediokritetima i ljudskim škartom. Posmrtni vapaj koji govori da je bolje umreti uništavajući sebe samog alkoholom od muke nego kao svaki nedostojni bednik i kmet. Jeste da na kraju heroji i kurve na isto groblje idu, ali je bitno šta se dešava do tog momenta. Spadam u ljude koji prate bend jako dugo (nekih 15 godina), i otkrio sam ih kad sam bio klinac koji je tek upisao srednju školu. Imajući u vidu tu činjenicu, bitno mi je da izvođači koje volim imaju nešto sa čime mogu da se povežem kroz sve faze života. Verujem da bi u tekstu ove pesme mogao da se pronađe dobar deo ljudi u ovoj zemlji. 

Ekstremni metal jako često upada u zamku klišea radeći stvari po knjizi. Imidž i tekstovi se uvek vrte oko klišeiziranih stvari poput horor scena, smrti, antireligijskih stavova, i u jednom momentu postane previše toga. Koliko god da je muzika dobra i zadovoljavajuća, čoveku zafali  neki segment u celoj priči. Infest je sa ovim albumom počeo da razbija žanrovski kliše, i Bolje da umrem je odličan primer kako bi to trebalo uraditi. Još jedan novi momenat koji to potvrđuje je Requiem For The Balkans, pesma u formi outra sa naracijom koja zatvara album. Jedan odličan i pomalo poetski pregled balkanskog mentaliteta i (ne)kulture koji su postali fatalni po našu egzistenciju. Što se mene tiče, prava pesma u pravo vreme, u sred aktuelnih događaja. Bilo bi dobro i čuti ovu pesmu uživo, eventualno u nekom prilagođenom aranžmanu. Previše je ovo jaka izjava da bi ostala gurnuta u stranu. 

Kao i prošli album, i ovaj je sniman i produciran u dva studija. U pitanju su Citadela Sound Production i Vortex Studio. Pored toga što je usnimio bubanj i deo vokala, Luka Matković iz Citadele je na ovom albumu odsvirao i sve solo gitare na najvišem mogućem nivou, a i mastering je ponovo radio čuveni Dan Swano, kojeg znamo po radu na izdanjima bendova Marduk, Asphyx, Bloodbath, Dissection, Dark Funeral, kao i po bendu Edge Of Sanity, koji je od glave do pete bio njegova kreacija. Kad na izdanju rade provereni ljudi, to ne može nikako biti loše. Nadam se da će u budućnosti biti više šansi da ovdašnji bendovi sarađuju sa svetskim imenima, jer ovde svakako ima kvaliteta koji zaslužuje da bude provučen kroz ruke legendi. 

Behemoth - The Shit Ov God

Početkom ovog meseca je tiho i bez previše pompe i najava okolo izašao trinaesti album Behemotha, i to pod vrlo infantilnim i neoriginalnim imenom The Shit Ov God. Zvuči baš krindži, kako bi današnji klinci rekli. Kako sam na album naleteo sasvim slučajno krstareći YouTubeom, odlučio sam da bacim uvo i da proverim da li je kvalitet ove ploče u skladu sa njegovim naslovom. 

Album posle kratkog uvoda otvara furiozna The Shadow Elite, i iznenađenje se desilo od samog starta. Posle više od 20 godina, bend je počeo da menja svoj stil. Umesto blackened death metala koji ih je proslavio, ovde smo dobili nešto što liči na klasični black metal. Naravno, mnogo bolje odsviran i isproduciran nego u ono vreme. Menjaju se ritmovi, tempa i harmonije, ali je sve i dalje jako tečno. I dalje tu ima dosta njihovog prepoznatljivog zvuka, čuje se da je to isti bend, ali se Nergal izgleda uželeo black metala koji je bend svirao na svoja prva dva albuma. Sve u svemu, jako dobro i osvežavajuće i fina posveta dugogodišnjim i najlojalnijim fanovima benda, što je i prikazano u spotu. Za njom je usledila Sowing Salt, koja je nešto sporijeg tempa, ali u istom maniru. Povratak black metalu se blago nazirao na prošlom albumu, ali je ovde to urađeno mnogo očiglednije, uverljivije i bolje.

A sada sledi ono što se od starta nametalo kao poenta albuma. U pitanju je naslovna pesma, The Shit Ov God. Kao da na pretprošlom albumu nije bilo dovoljno God=Dog (inače parafraza u pokušaju jedne rečenice iz Kroulijeve Knjige zakona), sada imamo ovo. Muzički pesma sama po sebi i nije loša, ali je kvari apsolutno debilan tekst. U redu, druže, provokacija, bunt, sve razumem, ali nekada si znao za bolje, a sada si postao još jedna debilna Reddit TikTok instagramuša. Tekst je toliko idiotski i očigledno na brzinu sklepan da ni akrostih u refrenu nije uspeo da sklopi kako treba, i onda umesto da ceo refren pomoću svakog slova iz kojeg izlazi stih čini jednu reč, budala je stavio tri slova viška da ne bi imao rupu u tekstu preko muzike. Ovo je toliko bedno da zasenjuje sve drugo na albumu.

Sledeća na redu je Lvciferaeon. Još jedna muzički odlična pesma na tragu black metala koju uništava kretenski tekst. Ne tako bedan kao u naslovnoj pesmi (ono je ipak van svake konkurencije), ali i dalje idiotski. Ako ništa, utisak popravlja atmosferičan gitarski solo. Na sreću, već sledeća pesma To Drown The Svn In Wine popravlja utisak dovoljno da može da se nastavi slušanje albuma. U pitanju je odlična i atmosferinčna black metal pesma. Po knjizi, što bi se reklo. Posle nje dolazi još jedan mini blam u vidu Nomen Barbarvm. Iako je i ovo muzički odlična pesma, jednostavno ne mogu da se ne upišam u gaće od smeha kad nekakav poluhor na početku i u sredini pesme krene da besomučno nariče Abrakadabra. Abrakadabra? Druže, da li si realan? Naravno, ova reč ima svoje značenje, ali način na koji je naglašena u ovoj pesmi čini da zvuči komično i imbecilno.

I za kraj slede O, Venvus Come i Avgvr (The Dread Vvltvre), dve odlične pesme bez palamuđenja i blamova ovaj put. Iako su pomalo predvidive i neinventvne, to ne kvari utisak. Jednostavno, dobro ih je čuti, i one čine ovaj album zaokruženom celinom. Ne mora uvek po svaku cenu da se bude originalan i provokativan, jer ako se to radi na silu, onda dobijemo abominacije poput ovih tekstova o kojima je gore bilo reči. Nekad je dovoljno samo raditi nešto kako treba i po pravilu da bi to bilo dobro.

Da li je ovo dobar album? Muzički definitivno jeste i vredan je slušanja. Čak bih ga preporučio i ljudima koji nisu fanovi black metala, jer ovde je muzička suština žanra ispoštovana, ali sa ipak kvalitetnom i ugodnom produkcijom koja nije naporna. Naravno, to važi samo ukoliko je slušalac u mogućnosti da pređe preko ovih tekstualnih debilana koje možda ne bi ni bile uočljive da nisu istaknute tako da bodu uši. Ovaj album je krunski dokaz da je Adam Nergal Darski nažalost postao degenerik prve klase. Muzički konstantno napreduje, ali intelektualno tone iz godine u godinu, i to je tako zadnjih petnaestak godina. Umesto da bude metalni titan kakav je bio i kakvog ga se sećamo, on je postao pajac sa društvenih mreža koji nosi helanke i maše dildom u obliku raspeća. Grozno, infantilno i niskointeligentno, zar ne? Postalo je nemoguće shvatiti ga ozbiljno kao nekada dok je izgledao i ponašao se normalno i urlao u mikrofon iz sve snage. 

Da li je u pitanju kreativna kriza ili opšti pad intelekta i inteligencije, ostaje da se vidi. Nije više ni bitno da li neko deli ova verska ubeđenja ili ne (ja lično ne delim), muzika je na prvom mestu. Ovde imamo slučaj da je muzika odlična, ali je retorika infantilno sranje. Doduše, to je izgleda postala opšta pojava u ekstremnom metalu.  Rogati i njegovi drugari su očigledno prdnuli u čabar i više nemaju moć da stvaraju ozbiljne ploče i da budu kul kao nekad. U današnje vreme je čika sa dugom belom bradom i kosom postao ozbiljniji i više kul.