Na ovim prostorima se ne dešava mnogo velikih i bitnih stvari (osim raznih pizdoustih nedela i sramotnih i tragičnih situacija), a ni život nije za pohvaliti se. Za to su uglavnom odgovorna kurvina deca u skupim odelima, a ima nešto i do našeg mentaliteta, (ne)kulture i bolokurcije. U celom ovom haosu koji traje predugo, došao je dan da se ta monotonija razbije bar na nekoliko sati. Jedan od najvećih, najbitnijih i slobodno mogu reći najboljih hard rock benda Guns N` Roses su došli u Srbiju po treći put, ali je ovaj put bio značajniji nego prethodna dva, jer su u bendu ponovo Slash i Duff McKagan. Kako Srbija nije mogla da ih ugosti početkom devedesetih zbog ratova, sankcija i ostalih pizdarija (pa su ovdašnji fanovi na neku foru uspeli da ih gledaju u Mađarskoj u to vreme), ovo je bio događaj koji su mnogi čekali praktično cele svoje živote.
Organizacija samog događaja je bila poprilično i nedopustivo jadna za ovako veliki bend (bitno da su okolo visile EXPO zastavice). Od potpuno imbecilnih ruta kretanja do fanpita i ostalih sektora, pa do tokena i kešles sistema (jeba ih on) koji je samo prestao da radi (na sreću ja sam uspeo da uzmem kešles karticu dok sistem još nije otkazao). Ali većina ljudi se nije dala obeshrabriti ovim propustima i iz sve snage je odlučila da uživa u koncertu i da se provede kao nikad u životu.
Zadatak da zagreje publiku je pripao legendama hip hopa, grupi Public Enemy. Doneli su nam nešto manje od sat vremena svog politički nekorektnog i militantnog repa, koji je očigledno u okolnostima u kojima nam se zemlja trenutno nalazi publici bio i više nego prihvatljiv i poželjan. Naravno, bilo je pumpanja između pesama. Bez toga očigledno nije moglo da prođe, a Public Enemy se savršeno uklapa u tu priču. Chuck D se srdačno pozdravio sa beogradskom publikom i prisetio se ranijih nastupa u Srbiji, a očigledno te nastupe i publika pamti u dobrom svetlu. Nizali su se stari hitovi, a i pesme sa njihovih novijih albuma koje su jednako dobro prihvaćene kao stare. Na repertoaru se našla i čuvena Bring The Noise, koju su svojevremeno snimili u kolaboraciji sa thrash metal legendama Anthrax. Još da su Scott Ian i drugari bili prisutni, bio bi pun ugođaj. Ovako je zvučala malo prazno bez bubnja i gitara, ali je publici i dalje bilo ugodno. Njihov nastup je jednostavno savršeno koncipiran, i Chuck D i Flavor Flav funkcionišu kao jedno, bez sekunde praznog hoda. Kada se njihov nastup priveo kraju, Flavor je odvojio nekoliko minuta da održi jedan ozbiljan antirasistički govor koji je masa oduševljeno pozdravila, i onda su se povukli i prepustili binu onima zbog kojih smo tu.
Posle nekih pola sata pauze, krenuli su da odzvanjaju i više nego dobro poznati tonovi koji su nam dali do znanja da smo u džungli. Gunsi su izašli na binu i započeli koncert sa Welcome To The Jungle, i masa je momentalno poludela. Za njom je omentalno krenula Mr. Brownstone, nakon koje se Axl našalio na sopstveni račun da u pesmi postoji stih koji kaže kako on ustaje na vreme, ali da to nije istina, verovatno aludirajući na činjenicu po kojoj je decenijama unazad bio poznat da kasni čak i po nekoliko sati na sopstvene koncerte. Zbog toga i raznih incidenata u prošlosti je navukao mnogo gneva rok publike, ali zadnjih desetak godina od kad se desio reunion sa Slashom i Duffom, stvari su se promenile i on je postao potpuno novi čovek. Koncerti počinju tačno na vreme, i na njima više nema
nepredviđenih situacija i incidenata koji nastaju ni iz čega. Sledeća na redu je bila Bad Obsession, koju bend ne svira previše često, a za njom Chinese Democracy i Live And Let Die, koju je publika horski otpevala.
Iako je poslednji studijski album benda izašao pre 17 godina (a on je u to vreme izašao 15 godina posle prethodnog albuma), bend je od reuniona ipak radio na novoj muzici. Doduše, u pitanju su nove stare pesme, ali kako nisu do pre par godina oficijalno objavljivane, možemo ih smatrati novim. Prva na redu je bila Hard Skool, nastala u vreme pisanja Chinese Democracy albuma, ali je totalno u stilu osamdesetih i onoga što su radili na samom početku karijere. Publika ju je naravno ispratila adekvatno, jer to je ono što se od benda i čeka sve ove decenije. Sledeća na redu je bila Shadow Of Your Love, napisana još osamdesetih pre izlaska prvog albuma, ali je oficijalno objavljena tek na njegovom reizdanju pre nekoliko godina. Za obe ove pesme se već može reći da su postali hitovi, jer ih je publika očigledno prihvatila i otpevala sa bendom u glas. Takođe, obe pesme su vokalno u najvišim registrima, i Axl je pogodio apsolutno svaku visinu, i time je dokazao da svaka sprdačina na račun njegovog pevanja pada u vodu. Naravno, godine su tu, glas se jeste stanjio i ona čuvena hrapavost se dobrim delom izgubila, ali daleko od toga da je neslušljivo i beskorisno. Nakon nje je na redu bila polubalada Perhaps, koju je publika nešto blaže prihvatila, ali pesma sama po sebi nije loša.
Krenuli su da se nižu hitovi It`s So Easy, Estranged i Used To Love Her, na kojoj je publika nadglasala bend. Ljudi jednostavno vole zajebantsku pesmicu o nasilnom ućutkivanju i zakopavanju u dvorištu žene koja mnogo priča i zakera. Sudeći po reakcijama, ni ženskom delu publike to ne smeta, jer ako neko mnogo kenja, dolazi do zagađenja (iskusniji čitaoci će znati čiji je ovo citat). Tokom kratke pauze, Slash je uzeo drugu gitaru. U pitanju je crveni BC Rich Mockingbird, a to je onda značilo samo jedno - You Could Be Mine! Ova pesma je bila vrhunac koncerta. Kao da su svi baš nju čekali da se izdivljaju i pevaju dok ne ostanu bez glasa. Nakon nje je bend oborio energiju baladom Yesterdays, koju takođe ne sviraju često, da bi nakon nje uleteli u Absurd, još jednu novu staru pesmu. Iako je pesma potpuno konfuzna i šizofrena bez jasnog aranžmana, publika je na nju iznenađujuće dobro reagovala, dok se na internetu u momentu njenog izlaska moglo pročitati sve najgore. Čist dokaz da ne treba verovati baš svemu što se piše po internetu. Malo kasnije je na red došla i poslednja nova stara pesma pod imenom The General. Jako mračna i zanimljiva pesma, ali definitivno nije za koncerte zbog konfuzne atmosfere koju stvara.
Gunsi su bend koji mnogo voli da svira i obrade pesama koje su slušali kao klinci. Njihov repertoar obrada je šarolik i zanimljiv. Od Boba Dylana, Wingsa, preko The Damneda i New York Dollsa, pa sve do Velvet Revolvera (u kojem su Slash, Duff i bivši bubnjar Matt Sorum svirali devedesetih po napuštanju Gunsa) i Black Sabbatha. Bend je nedavno nastupio na oproštajnom koncertu Black Sabbatha i Ozzy Osbournea na kojem su izveli nekoliko Sabbath pesama, i to su imali jako zanimljiv i unikatan izbor. Jedna od tih pesama je Junior`s Eyes, koja je bila pravo iznenađenje i verujem da se njoj u publici apsolutno niko nije nadao. Ona je usledila odmah posle Civil War, pa smo dobili i malo pacifističkog i antiratnog sentimenta, a na kraju Civil War je Axl postavio pitanje šta to uopšte ima građansko u ratu?
Koncert se polako primicao kraju, pa se shodno tome morao naći i momenat za dokazivanje sviračkog umeća. Posle Junior`s Eyes je Slash imao solo tačku. Decenijama se diskutovalo o njegovom sviranju i da li je on dobar ili loš gitarista i dovodilo se u pitanje njegovo umeće na gitari, ali mislim da od ovog momenta više nema mesta sumnji. Odgovorno tvrdim da nikada bolje nije svirao. Nikad nije bio čistiji, precizniji, brži i fraziranje mu je na najvišem mogućem nivou. Na momente je čak zasvirao i kao Yngwie Malmsteen, čemu se nikako nisam nadao. Iz solo tačke je uleteo u svima dobro poznati intro od Sweet Child O` Mine, i u publici je opet zavladala euforija do krajnjih granica, s obzirom na to da se radi o najvećem hitu benda ikada. Opet je nastupila nežnija strana benda sa pesmama poput This I Love, November Rain i Don`t Cry, da bi se koncert završio na vrhuncu snage sa Nightrain i Paradise City.
Lično sam čekao na ovaj koncert nekih 20 godina, od svoje osnovne škole. Od kada se desio reunion, pomno sam pratio po internetu snimke sa turneje, nove singlove, apsolutno sve što je imalo veze sa bendom. Uočio sam kako sve kvalitete benda, tako i mane. Internetom kruže krajnje odvratne i dehumanizujuće fore i mimovi na račun Axla i njegovog glasa. Po snimcima se jasno moglo čuti da mu se glas stanjio i da je ostao bez one svoje hrapavosti i da na momente zvuči kao Miki Maus. Ljudi su bili zgroženi kad god sam rekao da ću ići na koncert, a znam i mnoge koji su odustali od koncerta jer nisu hteli da slušaju jebenog Mikija Mausa. Moj odgovor je uvek bio isti. Nije me briga što zvuči tako, samo sam želeo da vidim njega i ostatak ekipe i da čujem te pesme uživo. Više mi vredi on koji zvuči kao Miki Maus nego mnoge druge netalentovane kreature za koje ne znam kojeg su roda, jer je to nije moguće odrediti ni po zvuku njihovih glasova, a ni po izgledu. Takođe, treba spomenuti da je novi bubnjar Isaac Carpenter odličan. Čvrst je, tačan, precizan i ima tonu gruva, što je zadnji put imao Steven Adler. Za sve nas fanove koji smo godinama patili što Steven Adler ne može da se vrati u bend, dobili smo nešto najbliže tome u vidu Carpentera, jer on svira pesme sa prvog albuma identično kao i Adler.
Da li je baš sve savršeno? Naravno da nije. Da li su neke mane čujne, naravno da jesu. Ali koga zabole? Jednog dana ćemo ovog Mikija Mausa i njegovu ekipu od blata da pravimo kad budu krenuli razni pripadnici odabranih da nas jebu sa AI muzikom i ostalim pizdarijama.
Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар