Phil Campbell (1961-2026)

Stigla je vest da je posle teške operacije u 64. godini preminuo Phil Campbell, gitarista sa najdužim stažom u Motorheadu. 

Prvi ozbiljniji bend u kojem je svirao je bio Persian Risk, koji je pripadao NWOBHM sceni, i sa njima je snimio nekoliko singlova. Početkom 1984. godine dobija poziv da se priključi Motorheadu, i ušao je u bend zajedno sa Wurzelom. Lemmy Kilmister je inicijalno hteo da primi samo jednog gitaristu kao što je bend praktikovao do tada, ali je čuo kako Phil i Wurzel sviraju zajedno, pa je odlučio da ih primi obojicu. 

Prvo izdanje benda na kojem je svirao je bila kompilacija No Remorse, na kojoj se nalaze 4 nove pesme snimljene sa novom postavom, a dve godine nakon toga je izašao album Orgasmatron. Menjali su se bubnjari, Wurzel je desetak godina kasnije napustio bend, a Phil je ostao u bendu do poslednjeg dana. 

Nakon smrti Lemmyja Kilmistera i logičnog kraja Motorheada, formirao je novi bend sa svoja tri sina pod imenom Phil Campbell And The Bastard Sons, i sa njima snimio dva EPa, tri studijska i jedan živi album, a 2019. je objavio svoj jedini solo album pod imenom Old Lions Still Roar. 

Rest In Peace, Phil!

Iron Maiden u Budimpešti - Video

Iron Maiden je prošle godine započeo turneju Run For Your Lives, kojom proslavljaju 50 godina postojanja. Prva destinacija na turneji je bila Budimpešta, gde su održali dva vrhunska koncerta. Ovo su takođe bili i prvi nastupi benda sa novim bubnjarem, Simonom Dawsonom.

Kamera: Mateja Cvetićanin

Dizajn: Ksenija Lazarević

Sunovrat sveta - Morbidfest u Beogradu

Kažu neki, biće skoro propast sveta. Poslednja su vremena došla. A kako to znamo? Tako što smo dobili neke šanse za koje nikada nismo mislili da će biti realne. U našem slučaju, dobili smo jedan specijalan putujući death metal festival u Beogradu na kojem smo imali šansu da čujemo dva kultna albuma ekstremnog metala, i to izvedena u celini i hronološki od prve do poslednje pesme. Jedan je čuveni World Downfall legendarnog grind benda Terrorizer, a drugi je Seven Churches benda Possessed, koji mnogi smatraju prvim death metal albumom ikada i koji je praktično iznedrio u to vreme potpuno novi žanr.

Bend koji je imao čast da otvori ovu putujuču feštu je čileanski Ater. Ovo im je bio drugi nastup u Beogradu ove godine, samo što su ovaj put dobili šansu da se predstave publici koja im je žanrovski podosta bliža. Mene podsećaju na Morbid Angel iz faze sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, samo što je Ater još sporiji i mračniji, ali svirački nešto jednostavniji i uz dosta uticaja drugih ekstremnih metal žanrova pored death i doom metala. Sve u svemu, vrlo zanimljiv bend za one koji vole takve stvari. Iako je u momentu njihovog nastupa publika još uvek bila malobrojna, to ih nije sprečilo da daju sve od sebe kao da je klub pun i da zagreju prisutne za ono što tek sledi. 

Sledeći bend koji je nastupio je grčki Nightfall, koji je posle 20 godina opet krenuo na evropsku turneju. Ljudi su počeli polako da pristižu, pa je i atmosfera krenula da bude bolja. U pitanju je vrlo šarena varijanta gothic i black metala, i sam nastup je bio vrlo aktivan i energičan. Doduše, što sam stariji, sve sam manje ljubitelj teatralnih nastupa. Pevač Efthimis Karadimas nosi masku sa nekakvim bodljama koja prekriva pola lica, a u ruci sa mikrofonom drži nešto što bi trebalo da podseća na nož. Iako sam po sebi vlada binom, njegov scenski nastup izgleda pomalo komično zbog jeftinoće njegovog kostima. Realno je moglo i bez toga. Teatralnost ne pije vodu i uglavnom izgleda pogrešno ako nisi King Diamond, Kiss ili Watain. Neki ljudi su jednostavno rođeni za takav izraz. Ali mimo toga, bend je fantastično usviran i usklađen, što je veliki plus.

Nakon njih, na binu su izašli Suicidal Angels, jedan od najcenjenijih thrash metal bendova novije generacije. Do početka njihovog nastupa se klub već solidno popunio, a najbrojniji (bar u prvim redovima) su bili upravo pripadnici mlađih generacija među kojima su speed i thrash metal opet popularni. Krenule su šutke i stejdž dajvovi i atmosfera je bila odlična. Iako nikada nisam bio fan muzike ovog benda i njihovog preterano jednostavnog stila sviranja i aranžiranja pesama, sada mi je postalo jasno zašto su među thrash metal fanovima toliko popularni. Scenski su jednostavno na vrlo visokom nivou i jako su energični, a na kraju dana, za thrash metal je to najbitnija stavka. Svirali su pesme sa skoro svih svojih ranijih izdanja, kao i sa poslednjeg i trenutno aktuelnog albuma Profane Prayer. Među prisutnima je očigledno bilo i ljudi koji su fanovi benda i koji znaju pesme, što je svakako doprinelo atmosferi, a i vidljivo je da se bend u Beogradu poprilično odomaćio. 

Stigao je red i na kultni grind bend Terrorizer, koji je masa željno iščekivala. Pored toga što se legendarni album World Downfall izvodio uživo u celosti, još jedan od bitnijih momenata njihovog nastupa je taj što su posle mnogo godina u bendu opet zajedno David Vincent i Pete Sandoval, koji su i svirali na tom albumu, i ako neko i nije fan Terrorizera, samo ova činjenica je dovoljna da ljudi budu zainteresovani za ovaj bend. Terrorizer je podosta drugačiji od njihovog matičnog Morbid Angela, pa je zanimljivo videti ih kako zajedno sviraju nešto drugačije od onoga što smo od njih navikli da čujemo. Ostatak benda čine Richie Brown na gitari i Brian Werner na vokalu, i svi oni zajedno čine i više nego solidnu postavu. 

Prostor se popunio skoro do kraja, i bend je polako krenuo da izlazi na binu. Werner je izneo svoj stalak za mikrofon u obliku skeleta sa kojeg su visili lanci, a Vincent se pojavio u fazonu prosečnog kanadasko-američkog kamiondžije sa kačketom na glavi i ležerno je uleteo u prve taktove pesme Hordes Of Zombies. Atmosfera je postala prilično vesela i razdragana, što je propraćeno šutkama i skakanjem od prvih tonova. Gospoda iz obezbeđenja su mislila da se masa malo previše dobro zabavlja skokovima sa bine, pa su dvojica svako malo izlazili i stajali na samoj bini remeteći bend. Usledila je After World Obliteration, a masa je krenula još više da divlja. Iako Werner nije originalni vokal benda, niti je snimio World Downfall, sve vreme se vladao kao da je oduvek bio neodvojivi deo cele priče i presrećan je što ima šansu da bude njen deo. Njegova komunikacija sa publikom je savršena. 

Nizala se pesma za pesmom sa albuma, i tako do samog kraja albuma. Werner je uzeo momenat pred Dead Shall Rise da se spomene onaj koga više nema, a bez koga ovog benda ne bi bilo. Naravno, u pitanju je čuveni Jesse Pintado, koji je svirao i u Napalm Deathu, i Dead Shall Rise je upravo njemu bila posvećena. Set se privodio kraju, a intenzitet se nije smanjivao. Publika je jednostavno bila oduševljena Sandovalovim bubnjanjem i njegovim čuvenim blastovima, a Vincent, koji je uglavnom bio ležeran i ne preterano raspoložen, na kraju se nasmejao i bio srećan reakcijom mase. Takođe, ako postoji iko ko sumnja u kvalitete njega kao basiste, ovim nastupom je mogao biti razuveren. Zvuk mu je bio odličan i gromoglasan, a sviranje tačno kao sat. Sve u svemu, nastup za pamćenje.

I na kraju, došao je taj momenat koji se čekao decenijama. Na binu je izašao Jeff Becerra, čovek u kolicima, a za njim i ostatak benda. Mlađi deo publike u prvim redovima je bio vidno uzbuđen, a nisu zaostajali ni stariji koji su ovo čekali od osamdesetih. Becerra je momentalno prišao prvim redovima da pozdravi publiku, a dok se bend na bini nameštao, klinci su iskoristili priliku da mu uvale stvari na potpis i da uslikaju selfije sa njim, a njemu ništa od toga nije palo teško. Čak je i on delovao uzbuđeno što je tu i što ima priliku da radi sve to. Svoj set su otpočeli sa The Eyes Of Horror, a za njom su usledile Tribulation i Demon. 

Usledio je intro koji je poznat i među ljubiteljima horor filmova. Pogađate, u pitanju je tema iz filma The Exorcist, po kome je uvodna pesma sa albuma Seven Churches dobila ime. Masa je opet podivljala pod uticajem odlično poznatih rifova, i intenzitet i energija u publici su u nekoliko sekundi narasli do vrhunca, pa su gospoda iz obezbeđenja opet počela da izlaze na binu i da na njoj stoje kao ikebane i da kvare ugođaj ljudima. Bend je nastavio besomučno da niže pesme sa albuma poput Pentagram i Burning In Hell, a energija ni sekunde nije opadala. Sadašnja postava benda svira tehnički savršeno, što svim pesmama sa ovog albuma daje potpuno novu dimenziju. Ipak je to ploča snimljena pre 40 godina, i snimali su je klinci sa minimumom iskustva, ali je sada sa ovom postavom dobila najbolji mogući tretman. Svaki ton je ostao na mestu, ništa nije izmenjeno niti prearanžirano, samo je odsvirano savršeno.

Onda je došao red na centralni deo seta, pesme Fallen Angel i Death Metal, koja je svojevrsna himna žanra. Publika je nadglasala bend na refrenu, a šutke nisu stajale. Za kraj su odsvirane Graven, Seance i kultna Swing Of The Axe. Publika je ostala željna (kako i ne bi kad je ovakva sila demonstrirana), ali je ipak ovo bio kraj seta, i svi su delovali zadovoljno. Bend je krenuo da silazi sa bine, ali je Becerra ostao i klinci iz publike su se popeli na binu da se slikaju sa njim i da mu uvale još materijala za potpisivanje. Malo je reći da se baticam iz obezbeđenja to nije svidelo. Malo kasnije se Becerra vratio i proveo nekih dvadesetak minuta sa ljudima koji su ostali da se slikaju sa njim. 

Meni je najveći utisak cele priče da su metalci u ovom gradu najzad dobili šansu da vide čoveka koji je pored sve svoje nesreće ipak našao sve moguće motive i razloge da nastavi da gura svoju priču u muzici, iako je sve u životu bilo protiv njega. On je tražio sve moguće izgovore da nastavi, i tačno se vidi da je ovo njemu sve i da je zahvalan ljudima koji su uz njega i bez kojih sve ovo ne bi imalo smisla. Ako je on našao sve moguće izgovore da i dalje radi ovo, koji je onda vaš izgovor da ne radite i ne svirate?

Morbidfest u Zappa Barci

Sledeći petak, 5. decembra će se u Novoj Zappa Barci održati Morbidfest, na kojem će nastupiti legende death metal i grind zvuka, Possessed i Terrorizer, kao i Suicidal Angels, Nightfall i Ater.

Possessed slave 40 godina od izlaska svog legendarnog prvog albuma pod imenom Seven Churches, koji mnogi smatraju prvim death metal albumom ikada i koji je bio direktan uticaj za nastanak kompletnog žanra, dok će Terrorizer takođe izvesti svoj prvenac World Downfall, a obeležiće ga i dugo očekivano ponovno okupljanje Petea Sandovala i Davida Vincenta. Nightfall će prvi put posle 20 godina opet krenuti na evropsku turneju, a čileanski death metal bend Ater će po drugi put ove godine nastupiti u našoj prestonici.

Trebalo je da nastupe i death metal legende Massacre, ali su iz zdravstvenih razloga bili prinuđeni da otkažu svoje učešće na ovoj turneji, i umesto njih će nastupiti grčki thrash metal bend Suicidal Angels koji promoviše svoj trenutno aktuleni album Profane Prayer. 

Ulaznice se mogu kupiti preko Gigstix sajta i na prodajnim mestima po ceni od 4990 dinara, dok će na ulazu cena ulaznice biti 6000 dinara.

Infest - Ambassadors Of Aggression

Ne postoji ništa bolje (ili lošije, zavisi koga pitaš) nego kada muzika nosi u sebi duh vremena u kojem je nastala. Ispred sebe imam jedno takvo delo. U pitanju je sedmi po redu album domaćih deathrash metal legendi koje i dalje voze priču pun gas kao prvog dana. Kako je ovo izdanje koje je izašlo posle, do sad, najduže pauze u studijskom radu benda, najavni singlovi su me kupili momentalno, pa sam jedva čekao da čujem o čemu se zapravo radi.

Album otvara Man-God, uvodno masakriranje tipično za ovaj sad već legendaran domaći bend. Ona gotovo nikako ne odstupa od njihovih tipičnih openera, osim što je malo melodičnija, ali i dalje se ne razlikuje od stila koji je ovaj bend zacrtao još na svom prvom albumu pre dvadesetak godina. Tipična Infest klanica, i ko voli, zna o čemu se radi. Nastavlja se britko, i za njom ide Songs Of Violence, koja je zapravo bila singl koji je najavio album. Brzina je ukombinovana sa raznim breakovima, što je naizgled nespojivo, ali u ovom slučaju radi odlično. Zapravo, cela pesma je jedan veliki breakdown koji nas priprema za naslovnu pesmu koja je sama po sebi totalni masakr. Još jednom je tu ekstremna brzina svojstvena ovom bendu, ali tu su i mnoge promene tempa i ritmova koje se samo smenjuju i drže tenziju do samog kraja. Slede Seeds Of Corruption i Are You With Me koje su nešto sporije. Očigledno je sa namerom intenzitet oboren da bi centralni deo albuma eksplodirao u facu. 

Screaming Your Name je najbrža i najnadrkanija pesma na albumu. Uglavnom se cela kreće u jednom tempu i ne ostavlja prostora za dah, i manje više u istom intenzitetu vozi do samog kraja. Pored klasičnih thrash rifova, primetan je uticaj i At The Gatesa i sličnih gotenburških melodeath bendova, što Infestu donosi svežinu. Nakon nje sledi Bolje da umrem. Po mom mišljenju, najbitnija pesma koju je bend ikada napisao. Muzički ne odskače od već utabanog stila, ali je tekst nešto potpuno novo za bend. U pitanju je (verovatno) autobiografski tekst na srpskom jeziku koji govori o životu i smrti pojedinca okruženog mediokritetima i ljudskim škartom. Posmrtni vapaj koji govori da je bolje umreti uništavajući sebe samog alkoholom od muke nego kao svaki nedostojni bednik i kmet. Jeste da na kraju heroji i kurve na isto groblje idu, ali je bitno šta se dešava do tog momenta. Spadam u ljude koji prate bend jako dugo (nekih 15 godina), i otkrio sam ih kad sam bio klinac koji je tek upisao srednju školu. Imajući u vidu tu činjenicu, bitno mi je da izvođači koje volim imaju nešto sa čime mogu da se povežem kroz sve faze života. Verujem da bi u tekstu ove pesme mogao da se pronađe dobar deo ljudi u ovoj zemlji. 

Ekstremni metal jako često upada u zamku klišea radeći stvari po knjizi. Imidž i tekstovi se uvek vrte oko klišeiziranih stvari poput horor scena, smrti, antireligijskih stavova, i u jednom momentu postane previše toga. Koliko god da je muzika dobra i zadovoljavajuća, čoveku zafali  neki segment u celoj priči. Infest je sa ovim albumom počeo da razbija žanrovski kliše, i Bolje da umrem je odličan primer kako bi to trebalo uraditi. Još jedan novi momenat koji to potvrđuje je Requiem For The Balkans, pesma u formi outra sa naracijom koja zatvara album. Jedan odličan i pomalo poetski pregled balkanskog mentaliteta i (ne)kulture koji su postali fatalni po našu egzistenciju. Što se mene tiče, prava pesma u pravo vreme, u sred aktuelnih događaja. Bilo bi dobro i čuti ovu pesmu uživo, eventualno u nekom prilagođenom aranžmanu. Previše je ovo jaka izjava da bi ostala gurnuta u stranu. 

Kao i prošli album, i ovaj je sniman i produciran u dva studija. U pitanju su Citadela Sound Production i Vortex Studio. Pored toga što je usnimio bubanj i deo vokala, Luka Matković iz Citadele je na ovom albumu odsvirao i sve solo gitare na najvišem mogućem nivou, a i mastering je ponovo radio čuveni Dan Swano, kojeg znamo po radu na izdanjima bendova Marduk, Asphyx, Bloodbath, Dissection, Dark Funeral, kao i po bendu Edge Of Sanity, koji je od glave do pete bio njegova kreacija. Kad na izdanju rade provereni ljudi, to ne može nikako biti loše. Nadam se da će u budućnosti biti više šansi da ovdašnji bendovi sarađuju sa svetskim imenima, jer ovde svakako ima kvaliteta koji zaslužuje da bude provučen kroz ruke legendi. 

Ace Frehley (1951-2025)

Danas je stigla vest da je preminuo Ace Frehley, jedan od najznačajnijih rok gitarista ikada, čiji je uticaj bio neprocenjiv kako za istoriju rokenrola, kao i metala.

Iako je bio najpoznatiji kao gitarista benda Kiss, koji je, između ostalog, utro put i ekstremnijim formama muzike, takođe je imao i solističku karijeru, a bio je i osnivač benda Frehley`s Comet. Pored toga što je bio solo gitarista u Kissu, takođe je povremeno preuzimao i ulogu glavnog vokala na pesmama poput Talk To Me, Torpedo Girl, Hard Times, Shock Me, kao i na kultnoj obradi 2000 Man od Rolling Stonesa. 

Pored specifičnog zvuka i stila sviranja, bio je poznat i po svojoj scenskoj personi pod nazivima The Spaceman i Space Ace, gitari iz koje je izlazio dim, kao i specifičnoj šminki koja je bila unikatna. Mnogi poznati gitaristi navode da ih je upravo njegovo sviranje na koncertnom albumu Alive! inspirisalo da počnu i oni da sviraju gitaru. 

Krajem semptembra je imao nesreću u svom studiju kada je dva puta pao i zbog toga zadobio izliv krvi u mozak. Narednih par nedelja je proveo na aparatima, dok porodica nije odlučila da ga skine jer se njegovo stanje nije popravilo.

Trebalo je da se pojavi zajedno sa ostalim članovima Kissa na Kennedy Center Honors manifestaciji i da dobiju nagradu za životno delo, ali nažalost, Ace nije dočekao taj dan.

Rest In Peace, Ace!

Ozzy Osbourne (1948-2025)

Upravo je stigla vest da je preminuo jedan od očeva heavy metala, prvi pevač prvog heavy metal benda ikada, Black Sabbatha, Princ tame,  Ozzy Osbourne. 

Već godinama je njegovo zdravstveno stanje bilo teško, što je rezultiralo sa nekoliko prekinutih i otkazanih turneja. Ali uprkos fizičkim poteškoćama, nastavio je rad na novoj muzici u obliku dva albuma Ordinary Man i Patient Number 9, koji su svojevrsne ispovedi i sumiranje celog njegovog života. Na oba albuma je gostovalo mnogo muzičara, među kojima Jeff Beck, Eric Clapton, Duff McKagan, Chad Smith, Tony Iommi, Zakk Wylde i mnogi drugi. 

U identičnom maniru je pre nekoliko nedelja održan i koncert pod nazivom Back To The Beginning. Najavljen je kao poslednji koncert Black Sabbatha i Ozzyja uopšte, uz mnogo gostiju, i to baš simbolično u Birminghamu, odakle je sve i počelo i gde je bend osnovan. Među gostima koji su nastupili su bili Metallica, Guns N` Roses, Slayer, Tool, Pantera, Alice In Chains, Anthrax i drugi, a za potrebe ovog koncerta su stvorene i supergrupe u kojima su to veče nastupili i Ozzyjevi bivši saradnici Jake E Lee i Rudy Sarzo. 

Ideja ovog koncerta je bilo da se Ozzy finalno i dostojno oprosti od publike, kao i da se ispravi nepravda prema Billu Wardu koji nije dobio šansu da svira na poslednjem albumu i poslednjoj turneji Black Sabbatha, a celokupan profit od 190 miliona dolara je doniran u humanitarne svrhe. Takođe je najavljeno da će Back To Beginning biti naredne godine prikazivan u bioskopima širom sveta kao koncertni film.

Na današnji dan se jedna velika priča završila, a samim tim je i završena jedna velika i uspešna karijera koja je ima pozitivan uticaj na živote miliona ljudi, i koja će nastaviti da inspiriše i buduće generacije. Ozzy je otišao na neko bolje mesto, okružen svojim najbližima i u momentu kada je najviše voljen i poštovan od čitavog sveta jer je dokazao koliko vredi i koliku volju i ljubav prema muzici i ljudima koji su ga učinili legendom je imao. Otišao je kao kralj, kako mu i dolikuje.

Rest In Peace, Ozzy!