Exodus u Fabrici

Legendarni thrash metal bend Exodus će nastupiti u SKCNS Fabrika 16. juna ove godine.

Ovo će biti njihov prvi koncert u Srbiji posle 20 godina, kada su nastupili u beogradskom SKC. Po rečima organizatora iz ekipe Serbian Hellbangers, ovog leta se bend vraća u Evropu na festivalske nastupe, koje će popuniti i sa nekoliko odabranih solo koncerata od kojih je jedan, na opštu radost domaćih fanova i kod nas.

Ulaznice će biti u prodaji od utorka 2. aprila na svim Gigstix prodajnim mestima, i to po cenama od 4000 dinara za early bird ulaznice, 5000 dinara u pretprodaji i 6000 dinara na dan koncerta.

Olof Wikstrand (Enforcer) - Intervju

S ponosom predstavljamo prvi video intervju na našem blogu i YouTube kanalu sa Olofom Wikstrandom iz benda Enforcer. Uživajte u intervjuu i zapratite naš kanal!

Intervju možete pogledati ovde.

 

Lude noći, momci na lošem glasu i mamine princeze - 46 godina Bitange i Princeze

Luda noć? Tu su neki momci na lošem glasu da su teški džiberi i neznalice kad je muzika u pitanju. Sviraju nekakav pastirski rok kojim šire nekulturu i primitivizam među savesnom omladinom. Luda noć? Tu su i neke princeze koje ih baš vole jer su takvi i koje uopšte ne zanima šta estabilišment o njima ima da kaže. Ali njih traže u svako doba dana! Roditelji su zgroženi, ne znaju šta će od muke.

Na današnji dan pre 46 godina je izašao kultni album Bijelog Dugmeta pod nazivom Bitanga i Princeza. Mnogi ga smatraju kreativnim i sviračkim zenitom ovog benda. Iako imam svoje favorite u njihovoj diskografiji, moram se složiti da ovo naširoko ustaljeno mišljenje uopšte nije bez osnova. Doduše, da bi se dobio ovakav proizvod, nešto je pre toga moralo da se desi. U slučaju Bijelog Dugmeta, to je bio niz loših događaja i sve je mirisalo na kraj benda. Turneja 1977. godine je bila skoro pa fijasko. Na primer, na koncertu u Osijeku je bilo u publici samo 300 ljudi. Takođe, tu je bilo i hapšenje Ipeta Ivandića zbog posedovanja droge, od čega je napravljen  najveći mogući skandal na nivou cele države, a i Goranu Bregoviću se približavao zadnji zakonski rok za odlazak na odsluženje vojnog roka, što bi značilo bar godinu dana neaktivnosti benda, a to može biti fatalno.

Prvi problem sa loše posećenom turnejom je rešen legendarnim koncertom kod Hajdučke česme, što je takođe bio i svojevrsni ispraćaj Bregovića u vojsku. Na tom koncertu se ipak posle svega potvrdio Dugmetov legendarni status. Iako je morao da odsluži obavezu prema državi, Bregović nije gubio vreme u kasarni u Nišu. Koristio je svaki raspoloživ momenat za pisanje nove muzike.Sa druge strane, ni drugim članovima se nije gubila godina dana u neradu i bez para. Željko Bebek je snimio svoj prvi solo album Skoro da smo isti. Pored zagrebačke filharmonije, na albumu je svirala i grupa Podijum kao prateći bend. Jedan od članova tog pratećeg benda je bio i Dragan Điđi Jankelić. Laza Ristovski i Ipe Ivandić su odlučili da naprave svoj projekat pod izgovorom da ih zamara pastirski rok i da ga više ne osećaju, a Ipe se požalio i da mu smeta da on kao velika zvezda tegli i vuče opremu van bine. Bregović je praktično iz medija saznao da Ipe nije član Dugmeta već pola godine. Oni su snimili zajednički album pod imenom Stižemo. Situacija je delovala bezizlazno sve dok prilikom jednog odsustva Bregović nije došao nazad u Sarajevo i tamo se sreo sa Bebekom koji je sa sobom poveo Điđija Jankelića. Tada je odlučeno da Điđi postane novi bubnjar Dugmeta, a ponovo je upućen i poziv Vladi Pravdiću da se vrati u bend, što je on i prihvatio. U međuvremenu se ispostavilo da su i Stižemo i Skoro da smo isti doživeli neuspeh na svim poljima.

A onda se desilo hapšenje Ipeta Ivandića, što je neminovno uticalo i na ostatak benda, jer su i oni bili ispitivani od strane policije, i sve to je samo narušavalo rejting benda u javnosti. Bregović je nekako uspeo da se izbori sa svim tim nedaćama i uspeo je da izorganizuje da bend spremi album dok je on još u vojsci. Ostatak benda je iznajmio kuću u Niškoj Banji da bi u njoj mogli da vežbaju i rade na albumu. To je funkcionisalo tako što je Bregović svaku noć napuštao kasarnu krišom, neko iz benda ga pokupi autom i odveze na probu, a posle probe ga vrati nazad u kasarnu. 

Kad se sve to završilo, kad je Bregović odslužio vojni rok, bend je najzad mogao da se posveti finalnim pripremama za snimanje novog albuma. Ovaj put nisu mogli da idu na snimanje u London, jer tamo nije bilo termina. Ali na sreću, producent Neal Harrison je pristao da dođe u Jugoslaviju. Album je sniman u čuvenom Studiju 5 Radio Beograda. Harrison je terao svakog člana benda da ide i preko svojih sviračkih mogućnosti. To je išlo do tih granica da je Bregović na kraju počeo da se dere na njega da ne može i ne zna bolje, a Harrison ga je samo elegantno pitao da ponovo odsvira isto. Produkt svih ovih nedaća je nazvan Bitanga i Princeza.

Naravno, što da bude prosto kad može komplikovano? U tadašnjoj državi su postojali organi koji su brinuli o tome kakvi sadržaji izlaze u javnost, a ova ploča je pretrpela tešku cenzuru. Pre svega, sporan je bio omot albuma na kojem se nalazi slika ženske noge koja iz sve snage šutira muški ponos. Postavlja se pitanje zbog čega, jer nije kao da do tad nije izašlo dosta drugih stvari sa jasnim eksplicitnim sadržajima, poput prvog albuma Divljih Jagoda na kojem se nalaze potpuno gole ženske grudi koji je izašao samo godinu dana pre Bitange. Umesto tog originalnog omota koji je dizajnirao Dragan S. Stefanović, Jugoton je dao zaduženje svom dizajneru Ivanu Iveziću da napravi potpuno novi dizajn kojim na kraju niko nije istinski bio zadovoljan, a ponajmanje bend. Nije kao da je Ivezićevo rešenje bilo loše samo po sebi, ali je nezanimljivo i neinventivno. Takođe, sporni su bili i pojedini stihovi na ploči. Zasmetalo je koji mi je moj u pesmi Ala je glupo zaboravit njen broj. Provedeno je još dodatnih sati u studiju da se taj stih iseče sa snimka, a da to ne zvuči nakazno. Još veći problem je nastao oko stiha A Hrist je bio kopile i jad u pesmi Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš. Izgovor za cenzurisanje tog stiha je bilo da to može imati političke posledice, iako je SFRJ bila država u kojoj su verske slobode bile ustavom i zakonom garantovane. Jednostavno, ploča nije mogla da izađe dok se sve ove stvari ne reše. Napravljen je kompromis i Bebek je došao u studio samo da reč Hrist zameni sa On. 

Na kraju, kad su svima bila natitrana muda i prepravljeno sve što je smetalo takozvanom socijalističkom moralu, ploča Bitanga i Princeza je 16. marta 1979. godine konačno izašla u javnost. Iako ovako osakaćena, što je javnosti uveliko bilo poznato, doživela je neverovatan uspeh koji je krunisan sa čuvenih pet koncerata u Hali Pionir sa simfonijskim orkestrom i horom. Tim koncertima je prisustvovao jedan od budućih pevača benda, koji je baš u to vreme služio vojsku u Beogradu i koji je mnogo godina kasnije izjavio da je videvši te koncerte i sam poželeo da jednog dana bude pevač Dugmeta, ali to je jedna druga zanimljiva priča koju ćemo ostaviti za neku drugu priliku. Takođe, održan je i zaista megalomanski celodnevni koncert na stadionu JNA par meseci kasnije, na kojem su nastupili i neki tadašnji rok dinosaurusi poput Silueta, a i jedan tada mladi bend koji će i samom Dugmetu doneti potres po svim pitanjima, ali to je takođe tema za neki drugi put. Iako je stadion bio prepun, publika baš nije bila preterano oduševljena starim pesmama koje su ovaj put izvedene u potpuno izmenjenim aranžmanima, ali Bregovića očigledno za to nije bilo briga. 

Pored komercijalnog uspeha koji je bio masivan, tu je bio i umetnički uspeh. Po prvi put se o njima nije govorilo u negativnom kontekstu. Više nisu bili pastirski rokeri. Pogotovo u Beogradu, gde su bili jako omraženi od strane kritike i drugih muzičara, odjednom su se sa Bitangom upisali među urbane. Čak i mnogi koji mrze Dugme nekako na kraju uvek priznaju da je ova ploča remek delo i ne mogu da joj nađu manu. Ona stvarno jeste savršena, to je neosporno. Sve drugo je stvar ukusa.

Prošle godine, 45 godina kasnije je izašlo remiksovano izdanje ovog albuma. Za oblačenje ove muzike u novo odelo su bili zaduženi producent Goran Martinac iz Croatia Records, kao i mastering inženjeri Simon Gibson i Sean Magee iz čuvenog Abbey Road studija. Iako je prva verzija neosporno remek delo muzičke produkcije tog vremena, nova remiksovana i remasterovana verzija baca potpuno drugo svetlo na ovo remek delo. Pored toga što bubanj zvuči mnogo masivnije i čvršće, pojačane su gitare i sada se čuje svaki odsviran ton, a ubačeni su i prateći vokali koje je otpevala Maja Odžaklijevska, a koji su, bar iz meni nepoznatog razloga, izbačeni sa prvobitne verzije sa skoro svih pesama. Takođe, vraćen je nazad stih koji mi je moj u Ala je glupo zaboravit njen broj, ali je u Ruzmarinu ostao On. I naravno, najzad je ispravljena nepravda i na naslovnicu se vratio originalni omot Dragana S. Stefanovića koji je prvobitno bio predviđen. Doduše, malo je redizajniran da izgleda modernije, ali to nije nikakav problem. Naravno, desio se i jedan ružan momenat od strane izdavača koji je po mišljenju mnogih (bar sudeći po komentarima na mrežama) nedopustiv. Na promociji reizdanja je prisustvovao samo Željko Bebek, koji je uz pratnju svog sina izveo akustičnu verziju pesme Ipak poželim neko pismo, dok ostale članove benda niko nije ni spomenuo, a kruže priče da čak nisu ni bili pozvani.

Bilo kako bilo, srećan 46. rođendan ovom remek delu!

                                                          

Mark My Words idu na Wacken

Mark My Words, metalcore bend čiji su članovi iz Čačka, Užica i Gornjeg Milanovca su nastupili na takmičenju Metal Battle u Zagrebu u sklopu festivala Harder Than Rock.

Kao i do sad, bend koji pobedi na ovom takmičenju dobija mogućnost da nastupi na Wacken Open Air festivalu. Mark My Words su ove godine pobedili, i time obezbedili svoje mesto na, po mišljenju mnogih, najvećem i najznačajnijem metal festivalu na svetu. Jedini bendovi iz Srbije koji su pre njih nastupili na Wackenu pobedom na istom ovom takmičenju su kragujevački Forever Storm i kikindski Downstroy. 

Momcima ovom prilikom čestitamo na pobedi i dobijenoj šansi da se pokažu na svetskoj bini, i nadamo se da će im ovaj nastup biti značajan za dalju karijeru!

Leaves' Eyes u Domu omladine - Galerija

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević

Lepotica, zver i oči lišća - Leaves` Eyes u Beogradu

Večita nesigurnost i pitanje bez odgovora - da li vredi napuštati svoju zonu komfora? A zašto? Šta se dobija time? Koja je poenta? - pitali bi neki. A zašto da ne? Zašto bi čovek spustio sebe na nivo kera kojem je smisao života da bude na lancu i da čuva jedno isto dvorište ceo svoj vek? A i ovih dana je baš nekako fazon izaći iz tog nesrećnog dvorišta u kojem smo zatvoreni i pobediti ono (ili onog) što nas je u isto zarobilo. Juče je bio jedan od tih dana kada su ljubitelji jedne vrlo specifične vrste umetnosti mogli sebi da dopuste da napuste žvalavi tor. Ako ništa drugo, bar na par sati u svojoj mašti i sa ljudima koji su nam u tih par sati doneli zvuke i slike nekog drugog sveta kojeg odavno više nema i koji je možda po nekim karakteristikama bio suroviji od ovog u kojem sad živimo, ali je i dalje bio daleko ljudskiji i nekako romantičniji od ovog bezumnog i bolesnog. 

Zadatak da počne sa zagrevanjem, nažalost, malobrojne publike je pripalo nemačkom black metal bendu Halls Of Oblivion. U pitanju je nešto modernija verzija black metala, kako zvučno, kao i vizuelno. Mogu reći da me podsećaju na naširoko popularnu Mglu, pogotovo po imidžu. U suštini, ništa preterano kreativno i zanimljivo, ali ko voli žanrovske stvari, njemu bi se ovaj bend mogao svideti, jer ipak ima kvaliteta. Poprilično su statični i konstantno su u mraku, pa bi nekome ko nije preterano u toj materiji sve to zajedno verovatno bilo dosadno. Sve u svemu, vrlo korektan bend za ljubitelje žanra.

Sledeći na redu su bili čileanski death metal bend Ater. Koncept scenskog nastupa im je gotovo isti kao kod prethodnog benda, minimalno osvetljenje i statičnost na bini, ali je muzika potpuno drugačija. Zvuče otprilike kao mnogo avangardniji, sporiji, prljaviji i mračniji Morbid Angel. Spora i mračna muzika, a basista i vokal Fernando zvuči još dublje i opasnije nego Steve Tucker i David Vincent iz pomenutog legenradnog benda. Za razliku od Halls Of Obliviona, Ateru baš leži ta statičnost, jer se potpuno uklapa u duh njihove muzike i zvuka. Publika je pratila svaki i najsitniji pokret. Jednostavno je zanimljivo gledati ovaj bend takav kakav je. Sve je kod njih u savršenom skladu.

Nakon njih se na bini pojavio bend Nytt Land. U pitanju je vrlo čudan trio koji dolazi iz Rusije, i to ni manje ni više nego iz Sibira.  Moglo bi se reći da izvode nekakvu mračnu etno muziku u kojoj su spojili drevne tradicije skandinavskih i slovenskih zemalja. Pored tradicionalnih instrumenata poput tagelharpe i šamanskih bubnjeva i udaraljki, tu je i čuveno mongolsko grleno pevanje. Nema električne gitare, niti bilo kog drugog instrumenta koji se obično koristi u rokenrolu. Ceo njihov nastup je izgledao i tekao kao jedan paganski ritual. Publika (nažalost i dalje malobrojna) je u transu upijala svaki pokret i između pesama ih je nagrađivala vrlo glasnim ovacijama. Tome je verovatno doprinela činjenica da su nastupili u Beogradu pre nekoliko meseci, pa je ovaj put u publici bilo ljudi koji su znali o čemu se radi i šta mogu da očekuju. Izgleda da su ovde već izgradili neku bazu fanova, što je svakako lepo za videti.

I najzad, na red su došli Leaves` Eyes. Publika ih je sa nestrpljenjem očekivala i u Amerikani je nastala ozbiljna histerija kada je na binu izaša ova viking sympho metal skupina predvođena harizmatičnim vokalima Aleksanderom Krulom i Elinom Siralom. Već prvim taktovima su atmosferu doveli do usijanja. Totalni mrak u očima i ušima je odjednom probilo zvučno i vizuelno svetlo, i momentalno je sve živnulo. Malobrojna publika je zajedno sa bendom pevala sve pesme, i to govori da je ovaj bend izgleda bio dugo očekivan u našoj zemlji. Zato mi je nejasno zbog čega je poseta bila tako slaba. I u ovom bendu vlada i zvučni i vizuelni sklad, ali i nešto više od toga. Aleksander i Elina su se na bini pretvorili u jedan jako skladan kontrast. izgledali su i vladali se na bini baš kao lepotica i zver iz čuvene bajke i Diznijevog crtanog filma. Kombinacija njegovog growl i njenog čistog i visokog vokala asociraju baš na junake iz pomenutog crtanog filma. Oboje su na bini veseli i ustupaju prostor jedno drugom po potrebi. 

Aleksander je održao i kratku lekciju između pesama o ljubavi, poštovanju i jednakosti i da nije bitno ko je ko i kojoj rasi, veri i naciji pripada dokle god su svi ujedinjeni u dobru i u metalu, a onda se na bini našao poslužavnik pun čašica vodke koje je on razdelio fanovima u prvim redovima i svi zajedno su nazdravili. Elina je čak i pitala fanove kako se na srpskom jeziku kaže hvala, da bi nam se kasnije zahvalila i ukazala poštovanje. Ona je delovala posebno uzbuđeno što je prvi put u Srbiji. 

Aleksander, Elina i ostatak ove vesele družine su nam pružili sat i po vremena čistog eskapizma i teleportovanja u neko lepše okruženje i atmosferu. Nažalost, nisu dobili od nas srazmerno onome koliko su oni nama dali. Poseta je bila baš sramotno slaba za ovaj ipak veliki i poznat bend u sympho metal krugovima koji je očigledno i kod nas stvorio fanove iako nikada ranije nisu svirali ovde. Nadam se da će nas opet posetiti i da će ih sledeći put sačekati puna sala, jer ništa ispod toga ne zaslužuju. Usudiću se da kažem da sam ja živ dokaz za tu tvrdnju. Da budem iskren, uopšte ne volim sympho metal, niti bilo šta drugo tog tipa, ali sam sa ovog koncerta otišao zadovoljan i impresioniran, i to samo zato što je u pitanju bend koji u svom stvaralaštvu i nastupu nema ni malo kiča i megalomanije koju većina takvih bendova ima, a i rekao bih da im je muzika daleko više metal nego kod većine drugih bendova istog usmerenja. Ko zna, možda me ovaj koncert natera da jednog dana odlučim da dam šansu njihovoj muzici i možda tu nađem nešto za sebe.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević

Aria u MTS dvorani - Galerija

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević