Sunovrat sveta - Morbidfest u Beogradu

Kažu neki, biće skoro propast sveta. Poslednja su vremena došla. A kako to znamo? Tako što smo dobili neke šanse za koje nikada nismo mislili da će biti realne. U našem slučaju, dobili smo jedan specijalan putujući death metal festival u Beogradu na kojem smo imali šansu da čujemo dva kultna albuma ekstremnog metala, i to izvedena u celini i hronološki od prve do poslednje pesme. Jedan je čuveni World Downfall legendarnog grind benda Terrorizer, a drugi je Seven Churches benda Possessed, koji mnogi smatraju prvim death metal albumom ikada i koji je praktično iznedrio u to vreme potpuno novi žanr.

Bend koji je imao čast da otvori ovu putujuču feštu je čileanski Ater. Ovo im je bio drugi nastup u Beogradu ove godine, samo što su ovaj put dobili šansu da se predstave publici koja im je žanrovski podosta bliža. Mene podsećaju na Morbid Angel iz faze sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, samo što je Ater još sporiji i mračniji, ali svirački nešto jednostavniji i uz dosta uticaja drugih ekstremnih metal žanrova pored death i doom metala. Sve u svemu, vrlo zanimljiv bend za one koji vole takve stvari. Iako je u momentu njihovog nastupa publika još uvek bila malobrojna, to ih nije sprečilo da daju sve od sebe kao da je klub pun i da zagreju prisutne za ono što tek sledi. 

Sledeći bend koji je nastupio je grčki Nightfall, koji je posle 20 godina opet krenuo na evropsku turneju. Ljudi su počeli polako da pristižu, pa je i atmosfera krenula da bude bolja. U pitanju je vrlo šarena varijanta gothic i black metala, i sam nastup je bio vrlo aktivan i energičan. Doduše, što sam stariji, sve sam manje ljubitelj teatralnih nastupa. Pevač Efthimis Karadimas nosi masku sa nekakvim bodljama koja prekriva pola lica, a u ruci sa mikrofonom drži nešto što bi trebalo da podseća na nož. Iako sam po sebi vlada binom, njegov scenski nastup izgleda pomalo komično zbog jeftinoće njegovog kostima. Realno je moglo i bez toga. Teatralnost ne pije vodu i uglavnom izgleda pogrešno ako nisi King Diamond, Kiss ili Watain. Neki ljudi su jednostavno rođeni za takav izraz. Ali mimo toga, bend je fantastično usviran i usklađen, što je veliki plus.

Nakon njih, na binu su izašli Suicidal Angels, jedan od najcenjenijih thrash metal bendova novije generacije. Do početka njihovog nastupa se klub već solidno popunio, a najbrojniji (bar u prvim redovima) su bili upravo pripadnici mlađih generacija među kojima su speed i thrash metal opet popularni. Krenule su šutke i stejdž dajvovi i atmosfera je bila odlična. Iako nikada nisam bio fan muzike ovog benda i njihovog preterano jednostavnog stila sviranja i aranžiranja pesama, sada mi je postalo jasno zašto su među thrash metal fanovima toliko popularni. Scenski su jednostavno na vrlo visokom nivou i jako su energični, a na kraju dana, za thrash metal je to najbitnija stavka. Svirali su pesme sa skoro svih svojih ranijih izdanja, kao i sa poslednjeg i trenutno aktuelnog albuma Profane Prayer. Među prisutnima je očigledno bilo i ljudi koji su fanovi benda i koji znaju pesme, što je svakako doprinelo atmosferi, a i vidljivo je da se bend u Beogradu poprilično odomaćio. 

Stigao je red i na kultni grind bend Terrorizer, koji je masa željno iščekivala. Pored toga što se legendarni album World Downfall izvodio uživo u celosti, još jedan od bitnijih momenata njihovog nastupa je taj što su posle mnogo godina u bendu opet zajedno David Vincent i Pete Sandoval, koji su i svirali na tom albumu, i ako neko i nije fan Terrorizera, samo ova činjenica je dovoljna da ljudi budu zainteresovani za ovaj bend. Terrorizer je podosta drugačiji od njihovog matičnog Morbid Angela, pa je zanimljivo videti ih kako zajedno sviraju nešto drugačije od onoga što smo od njih navikli da čujemo. Ostatak benda čine Richie Brown na gitari i Brian Werner na vokalu, i svi oni zajedno čine i više nego solidnu postavu. 

Prostor se popunio skoro do kraja, i bend je polako krenuo da izlazi na binu. Werner je izneo svoj stalak za mikrofon u obliku skeleta sa kojeg su visili lanci, a Vincent se pojavio u fazonu prosečnog kanadasko-američkog kamiondžije sa kačketom na glavi i ležerno je uleteo u prve taktove pesme Hordes Of Zombies. Atmosfera je postala prilično vesela i razdragana, što je propraćeno šutkama i skakanjem od prvih tonova. Gospoda iz obezbeđenja su mislila da se masa malo previše dobro zabavlja skokovima sa bine, pa su dvojica svako malo izlazili i stajali na samoj bini remeteći bend. Usledila je After World Obliteration, a masa je krenula još više da divlja. Iako Werner nije originalni vokal benda, niti je snimio World Downfall, sve vreme se vladao kao da je oduvek bio neodvojivi deo cele priče i presrećan je što ima šansu da bude njen deo. Njegova komunikacija sa publikom je savršena. 

Nizala se pesma za pesmom sa albuma, i tako do samog kraja albuma. Werner je uzeo momenat pred Dead Shall Rise da se spomene onaj koga više nema, a bez koga ovog benda ne bi bilo. Naravno, u pitanju je čuveni Jesse Pintado, koji je svirao i u Napalm Deathu, i Dead Shall Rise je upravo njemu bila posvećena. Set se privodio kraju, a intenzitet se nije smanjivao. Publika je jednostavno bila oduševljena Sandovalovim bubnjanjem i njegovim čuvenim blastovima, a Vincent, koji je uglavnom bio ležeran i ne preterano raspoložen, na kraju se nasmejao i bio srećan reakcijom mase. Takođe, ako postoji iko ko sumnja u kvalitete njega kao basiste, ovim nastupom je mogao biti razuveren. Zvuk mu je bio odličan i gromoglasan, a sviranje tačno kao sat. Sve u svemu, nastup za pamćenje.

I na kraju, došao je taj momenat koji se čekao decenijama. Na binu je izašao Jeff Becerra, čovek u kolicima, a za njim i ostatak benda. Mlađi deo publike u prvim redovima je bio vidno uzbuđen, a nisu zaostajali ni stariji koji su ovo čekali od osamdesetih. Becerra je momentalno prišao prvim redovima da pozdravi publiku, a dok se bend na bini nameštao, klinci su iskoristili priliku da mu uvale stvari na potpis i da uslikaju selfije sa njim, a njemu ništa od toga nije palo teško. Čak je i on delovao uzbuđeno što je tu i što ima priliku da radi sve to. Svoj set su otpočeli sa The Eyes Of Horror, a za njom su usledile Tribulation i Demon. 

Usledio je intro koji je poznat i među ljubiteljima horor filmova. Pogađate, u pitanju je tema iz filma The Exorcist, po kome je uvodna pesma sa albuma Seven Churches dobila ime. Masa je opet podivljala pod uticajem odlično poznatih rifova, i intenzitet i energija u publici su u nekoliko sekundi narasli do vrhunca, pa su gospoda iz obezbeđenja opet počela da izlaze na binu i da na njoj stoje kao ikebane i da kvare ugođaj ljudima. Bend je nastavio besomučno da niže pesme sa albuma poput Pentagram i Burning In Hell, a energija ni sekunde nije opadala. Sadašnja postava benda svira tehnički savršeno, što svim pesmama sa ovog albuma daje potpuno novu dimenziju. Ipak je to ploča snimljena pre 40 godina, i snimali su je klinci sa minimumom iskustva, ali je sada sa ovom postavom dobila najbolji mogući tretman. Svaki ton je ostao na mestu, ništa nije izmenjeno niti prearanžirano, samo je odsvirano savršeno.

Onda je došao red na centralni deo seta, pesme Fallen Angel i Death Metal, koja je svojevrsna himna žanra. Publika je nadglasala bend na refrenu, a šutke nisu stajale. Za kraj su odsvirane Graven, Seance i kultna Swing Of The Axe. Publika je ostala željna (kako i ne bi kad je ovakva sila demonstrirana), ali je ipak ovo bio kraj seta, i svi su delovali zadovoljno. Bend je krenuo da silazi sa bine, ali je Becerra ostao i klinci iz publike su se popeli na binu da se slikaju sa njim i da mu uvale još materijala za potpisivanje. Malo je reći da se baticam iz obezbeđenja to nije svidelo. Malo kasnije se Becerra vratio i proveo nekih dvadesetak minuta sa ljudima koji su ostali da se slikaju sa njim. 

Meni je najveći utisak cele priče da su metalci u ovom gradu najzad dobili šansu da vide čoveka koji je pored sve svoje nesreće ipak našao sve moguće motive i razloge da nastavi da gura svoju priču u muzici, iako je sve u životu bilo protiv njega. On je tražio sve moguće izgovore da nastavi, i tačno se vidi da je ovo njemu sve i da je zahvalan ljudima koji su uz njega i bez kojih sve ovo ne bi imalo smisla. Ako je on našao sve moguće izgovore da i dalje radi ovo, koji je onda vaš izgovor da ne radite i ne svirate?

Morbidfest u Zappa Barci

Sledeći petak, 5. decembra će se u Novoj Zappa Barci održati Morbidfest, na kojem će nastupiti legende death metal i grind zvuka, Possessed i Terrorizer, kao i Suicidal Angels, Nightfall i Ater.

Possessed slave 40 godina od izlaska svog legendarnog prvog albuma pod imenom Seven Churches, koji mnogi smatraju prvim death metal albumom ikada i koji je bio direktan uticaj za nastanak kompletnog žanra, dok će Terrorizer takođe izvesti svoj prvenac World Downfall, a obeležiće ga i dugo očekivano ponovno okupljanje Petea Sandovala i Davida Vincenta. Nightfall će prvi put posle 20 godina opet krenuti na evropsku turneju, a čileanski death metal bend Ater će po drugi put ove godine nastupiti u našoj prestonici.

Trebalo je da nastupe i death metal legende Massacre, ali su iz zdravstvenih razloga bili prinuđeni da otkažu svoje učešće na ovoj turneji, i umesto njih će nastupiti grčki thrash metal bend Suicidal Angels koji promoviše svoj trenutno aktuleni album Profane Prayer. 

Ulaznice se mogu kupiti preko Gigstix sajta i na prodajnim mestima po ceni od 4990 dinara, dok će na ulazu cena ulaznice biti 6000 dinara.

Infest - Ambassadors Of Aggression

Ne postoji ništa bolje (ili lošije, zavisi koga pitaš) nego kada muzika nosi u sebi duh vremena u kojem je nastala. Ispred sebe imam jedno takvo delo. U pitanju je sedmi po redu album domaćih deathrash metal legendi koje i dalje voze priču pun gas kao prvog dana. Kako je ovo izdanje koje je izašlo posle, do sad, najduže pauze u studijskom radu benda, najavni singlovi su me kupili momentalno, pa sam jedva čekao da čujem o čemu se zapravo radi.

Album otvara Man-God, uvodno masakriranje tipično za ovaj sad već legendaran domaći bend. Ona gotovo nikako ne odstupa od njihovih tipičnih openera, osim što je malo melodičnija, ali i dalje se ne razlikuje od stila koji je ovaj bend zacrtao još na svom prvom albumu pre dvadesetak godina. Tipična Infest klanica, i ko voli, zna o čemu se radi. Nastavlja se britko, i za njom ide Songs Of Violence, koja je zapravo bila singl koji je najavio album. Brzina je ukombinovana sa raznim breakovima, što je naizgled nespojivo, ali u ovom slučaju radi odlično. Zapravo, cela pesma je jedan veliki breakdown koji nas priprema za naslovnu pesmu koja je sama po sebi totalni masakr. Još jednom je tu ekstremna brzina svojstvena ovom bendu, ali tu su i mnoge promene tempa i ritmova koje se samo smenjuju i drže tenziju do samog kraja. Slede Seeds Of Corruption i Are You With Me koje su nešto sporije. Očigledno je sa namerom intenzitet oboren da bi centralni deo albuma eksplodirao u facu. 

Screaming Your Name je najbrža i najnadrkanija pesma na albumu. Uglavnom se cela kreće u jednom tempu i ne ostavlja prostora za dah, i manje više u istom intenzitetu vozi do samog kraja. Pored klasičnih thrash rifova, primetan je uticaj i At The Gatesa i sličnih gotenburških melodeath bendova, što Infestu donosi svežinu. Nakon nje sledi Bolje da umrem. Po mom mišljenju, najbitnija pesma koju je bend ikada napisao. Muzički ne odskače od već utabanog stila, ali je tekst nešto potpuno novo za bend. U pitanju je (verovatno) autobiografski tekst na srpskom jeziku koji govori o životu i smrti pojedinca okruženog mediokritetima i ljudskim škartom. Posmrtni vapaj koji govori da je bolje umreti uništavajući sebe samog alkoholom od muke nego kao svaki nedostojni bednik i kmet. Jeste da na kraju heroji i kurve na isto groblje idu, ali je bitno šta se dešava do tog momenta. Spadam u ljude koji prate bend jako dugo (nekih 15 godina), i otkrio sam ih kad sam bio klinac koji je tek upisao srednju školu. Imajući u vidu tu činjenicu, bitno mi je da izvođači koje volim imaju nešto sa čime mogu da se povežem kroz sve faze života. Verujem da bi u tekstu ove pesme mogao da se pronađe dobar deo ljudi u ovoj zemlji. 

Ekstremni metal jako često upada u zamku klišea radeći stvari po knjizi. Imidž i tekstovi se uvek vrte oko klišeiziranih stvari poput horor scena, smrti, antireligijskih stavova, i u jednom momentu postane previše toga. Koliko god da je muzika dobra i zadovoljavajuća, čoveku zafali  neki segment u celoj priči. Infest je sa ovim albumom počeo da razbija žanrovski kliše, i Bolje da umrem je odličan primer kako bi to trebalo uraditi. Još jedan novi momenat koji to potvrđuje je Requiem For The Balkans, pesma u formi outra sa naracijom koja zatvara album. Jedan odličan i pomalo poetski pregled balkanskog mentaliteta i (ne)kulture koji su postali fatalni po našu egzistenciju. Što se mene tiče, prava pesma u pravo vreme, u sred aktuelnih događaja. Bilo bi dobro i čuti ovu pesmu uživo, eventualno u nekom prilagođenom aranžmanu. Previše je ovo jaka izjava da bi ostala gurnuta u stranu. 

Kao i prošli album, i ovaj je sniman i produciran u dva studija. U pitanju su Citadela Sound Production i Vortex Studio. Pored toga što je usnimio bubanj i deo vokala, Luka Matković iz Citadele je na ovom albumu odsvirao i sve solo gitare na najvišem mogućem nivou, a i mastering je ponovo radio čuveni Dan Swano, kojeg znamo po radu na izdanjima bendova Marduk, Asphyx, Bloodbath, Dissection, Dark Funeral, kao i po bendu Edge Of Sanity, koji je od glave do pete bio njegova kreacija. Kad na izdanju rade provereni ljudi, to ne može nikako biti loše. Nadam se da će u budućnosti biti više šansi da ovdašnji bendovi sarađuju sa svetskim imenima, jer ovde svakako ima kvaliteta koji zaslužuje da bude provučen kroz ruke legendi. 

Ace Frehley (1951-2025)

Danas je stigla vest da je preminuo Ace Frehley, jedan od najznačajnijih rok gitarista ikada, čiji je uticaj bio neprocenjiv kako za istoriju rokenrola, kao i metala.

Iako je bio najpoznatiji kao gitarista benda Kiss, koji je, između ostalog, utro put i ekstremnijim formama muzike, takođe je imao i solističku karijeru, a bio je i osnivač benda Frehley`s Comet. Pored toga što je bio solo gitarista u Kissu, takođe je povremeno preuzimao i ulogu glavnog vokala na pesmama poput Talk To Me, Torpedo Girl, Hard Times, Shock Me, kao i na kultnoj obradi 2000 Man od Rolling Stonesa. 

Pored specifičnog zvuka i stila sviranja, bio je poznat i po svojoj scenskoj personi pod nazivima The Spaceman i Space Ace, gitari iz koje je izlazio dim, kao i specifičnoj šminki koja je bila unikatna. Mnogi poznati gitaristi navode da ih je upravo njegovo sviranje na koncertnom albumu Alive! inspirisalo da počnu i oni da sviraju gitaru. 

Krajem semptembra je imao nesreću u svom studiju kada je dva puta pao i zbog toga zadobio izliv krvi u mozak. Narednih par nedelja je proveo na aparatima, dok porodica nije odlučila da ga skine jer se njegovo stanje nije popravilo.

Trebalo je da se pojavi zajedno sa ostalim članovima Kissa na Kennedy Center Honors manifestaciji i da dobiju nagradu za životno delo, ali nažalost, Ace nije dočekao taj dan.

Rest In Peace, Ace!

Ozzy Osbourne (1948-2025)

Upravo je stigla vest da je preminuo jedan od očeva heavy metala, prvi pevač prvog heavy metal benda ikada, Black Sabbatha, Princ tame,  Ozzy Osbourne. 

Već godinama je njegovo zdravstveno stanje bilo teško, što je rezultiralo sa nekoliko prekinutih i otkazanih turneja. Ali uprkos fizičkim poteškoćama, nastavio je rad na novoj muzici u obliku dva albuma Ordinary Man i Patient Number 9, koji su svojevrsne ispovedi i sumiranje celog njegovog života. Na oba albuma je gostovalo mnogo muzičara, među kojima Jeff Beck, Eric Clapton, Duff McKagan, Chad Smith, Tony Iommi, Zakk Wylde i mnogi drugi. 

U identičnom maniru je pre nekoliko nedelja održan i koncert pod nazivom Back To The Beginning. Najavljen je kao poslednji koncert Black Sabbatha i Ozzyja uopšte, uz mnogo gostiju, i to baš simbolično u Birminghamu, odakle je sve i počelo i gde je bend osnovan. Među gostima koji su nastupili su bili Metallica, Guns N` Roses, Slayer, Tool, Pantera, Alice In Chains, Anthrax i drugi, a za potrebe ovog koncerta su stvorene i supergrupe u kojima su to veče nastupili i Ozzyjevi bivši saradnici Jake E Lee i Rudy Sarzo. 

Ideja ovog koncerta je bilo da se Ozzy finalno i dostojno oprosti od publike, kao i da se ispravi nepravda prema Billu Wardu koji nije dobio šansu da svira na poslednjem albumu i poslednjoj turneji Black Sabbatha, a celokupan profit od 190 miliona dolara je doniran u humanitarne svrhe. Takođe je najavljeno da će Back To Beginning biti naredne godine prikazivan u bioskopima širom sveta kao koncertni film.

Na današnji dan se jedna velika priča završila, a samim tim je i završena jedna velika i uspešna karijera koja je ima pozitivan uticaj na živote miliona ljudi, i koja će nastaviti da inspiriše i buduće generacije. Ozzy je otišao na neko bolje mesto, okružen svojim najbližima i u momentu kada je najviše voljen i poštovan od čitavog sveta jer je dokazao koliko vredi i koliku volju i ljubav prema muzici i ljudima koji su ga učinili legendom je imao. Otišao je kao kralj, kako mu i dolikuje.

Rest In Peace, Ozzy!

...Jer ono što želiš i ono što dobiješ su dve potpuno drugačije stvari - Guns N` Roses u Beogradu

Na ovim prostorima se ne dešava mnogo velikih i bitnih stvari (osim raznih pizdoustih nedela i sramotnih i tragičnih situacija), a ni život nije za pohvaliti se. Za to su uglavnom odgovorna kurvina deca u skupim odelima, a ima nešto i do našeg mentaliteta, (ne)kulture i bolokurcije. U celom ovom haosu koji traje predugo, došao je dan da se ta monotonija razbije bar na nekoliko sati. Jedan od najvećih, najbitnijih i slobodno mogu reći najboljih hard rock benda Guns N` Roses su došli u Srbiju po treći put, ali je ovaj put bio značajniji nego prethodna dva, jer su u bendu ponovo Slash i Duff McKagan. Kako Srbija nije mogla da ih ugosti početkom devedesetih zbog ratova, sankcija i ostalih pizdarija (pa su ovdašnji fanovi na neku foru uspeli da ih gledaju u Mađarskoj u to vreme), ovo je bio događaj koji su mnogi čekali praktično cele svoje živote.

Organizacija samog događaja je bila poprilično i nedopustivo jadna za ovako veliki bend (bitno da su okolo visile EXPO zastavice). Od potpuno imbecilnih ruta kretanja do fanpita i ostalih sektora, pa do tokena i kešles sistema (jeba ih on) koji je samo prestao da radi (na sreću ja sam uspeo da uzmem kešles karticu dok sistem još nije otkazao). Ali većina ljudi se nije dala obeshrabriti ovim propustima i iz sve snage je odlučila da uživa u koncertu i da se provede kao nikad u životu. 

Zadatak da zagreje publiku  je pripao legendama hip hopa, grupi Public Enemy. Doneli su nam nešto manje od sat vremena svog politički nekorektnog i militantnog repa, koji je očigledno u okolnostima u kojima nam se zemlja trenutno nalazi publici bio i više nego prihvatljiv i poželjan. Naravno, bilo je pumpanja između pesama. Bez toga očigledno nije moglo da prođe, a Public Enemy se savršeno uklapa u tu priču. Chuck D se srdačno pozdravio sa beogradskom publikom i prisetio se ranijih nastupa u Srbiji, a očigledno te nastupe i publika pamti u dobrom svetlu. Nizali su se stari hitovi, a i pesme sa njihovih novijih albuma koje su jednako dobro prihvaćene kao stare. Na repertoaru se našla i čuvena Bring The Noise, koju su svojevremeno snimili u kolaboraciji sa thrash metal legendama Anthrax. Još da su Scott Ian i drugari bili prisutni, bio bi  pun ugođaj. Ovako je zvučala malo prazno bez bubnja i gitara, ali je publici i dalje bilo ugodno. Njihov nastup je jednostavno savršeno koncipiran, i Chuck D i Flavor Flav funkcionišu kao jedno, bez sekunde praznog hoda. Kada se njihov nastup priveo kraju, Flavor je odvojio nekoliko minuta da održi jedan ozbiljan antirasistički govor koji je masa oduševljeno pozdravila, i onda su se povukli i prepustili binu onima zbog kojih smo tu.

Posle nekih pola sata pauze, krenuli su da odzvanjaju i više nego dobro poznati tonovi koji su nam dali do znanja da smo u džungli. Gunsi su izašli na binu i započeli koncert sa Welcome To The Jungle, i masa je momentalno poludela. Za njom je omentalno krenula Mr. Brownstone, nakon koje se Axl našalio na sopstveni račun da u pesmi postoji stih koji kaže kako on ustaje na vreme, ali da to nije istina, verovatno aludirajući na činjenicu po kojoj je decenijama unazad bio poznat da kasni čak i po nekoliko sati na sopstvene koncerte. Zbog toga i raznih incidenata u prošlosti je navukao mnogo gneva rok publike, ali zadnjih desetak godina od kad se desio reunion sa Slashom i Duffom, stvari su se promenile i on je postao potpuno novi čovek. Koncerti počinju tačno na vreme, i na njima više nema

nepredviđenih situacija i incidenata koji nastaju ni iz čega. Sledeća na redu je bila Bad Obsession, koju bend ne svira previše često, a za njom Chinese Democracy i Live And Let Die, koju je publika horski otpevala.

Iako je poslednji studijski album benda izašao pre 17 godina (a on je u to vreme izašao 15 godina posle prethodnog albuma), bend je od reuniona ipak radio na novoj muzici. Doduše, u pitanju su nove stare pesme, ali kako nisu do pre par godina oficijalno objavljivane, možemo ih smatrati novim. Prva na redu je bila Hard Skool, nastala u vreme pisanja Chinese Democracy albuma, ali je totalno u stilu osamdesetih i onoga što su radili na samom početku karijere. Publika ju je naravno ispratila adekvatno, jer to je ono što se od benda i čeka sve ove decenije. Sledeća na redu je bila Shadow Of Your Love, napisana još osamdesetih pre izlaska prvog albuma, ali je oficijalno objavljena tek na njegovom reizdanju pre nekoliko godina. Za obe ove pesme se već može reći da su postali hitovi, jer ih je publika očigledno prihvatila i otpevala sa bendom u glas. Takođe, obe pesme su vokalno u najvišim registrima, i Axl je pogodio apsolutno svaku visinu, i time je dokazao da svaka sprdačina na račun njegovog pevanja pada u vodu. Naravno, godine su tu, glas se jeste stanjio i ona čuvena hrapavost se dobrim delom izgubila, ali daleko od toga da je neslušljivo i beskorisno. Nakon nje je na redu bila polubalada Perhaps, koju je publika nešto blaže prihvatila, ali pesma sama po sebi nije loša.

Krenuli su da se nižu hitovi It`s So Easy, Estranged i Used To Love Her, na kojoj je publika nadglasala bend. Ljudi jednostavno vole zajebantsku pesmicu o nasilnom ućutkivanju i zakopavanju u dvorištu žene koja mnogo priča i zakera. Sudeći po reakcijama, ni ženskom delu publike to ne smeta, jer ako neko mnogo kenja, dolazi do zagađenja (iskusniji čitaoci će znati čiji je ovo citat). Tokom kratke pauze, Slash je uzeo drugu gitaru. U pitanju je crveni BC Rich Mockingbird, a to je onda značilo samo jedno - You Could Be Mine! Ova pesma je bila vrhunac koncerta. Kao da su svi baš nju čekali da se izdivljaju i pevaju dok ne ostanu bez glasa. Nakon nje je bend oborio energiju baladom Yesterdays, koju takođe ne sviraju često, da bi nakon nje uleteli u Absurd, još jednu novu staru pesmu. Iako je pesma potpuno konfuzna i šizofrena bez jasnog aranžmana, publika je na nju iznenađujuće dobro reagovala, dok se na internetu u momentu njenog izlaska moglo pročitati sve najgore.  Čist dokaz da ne treba verovati baš svemu što se piše po internetu. Malo kasnije je na red došla i poslednja nova stara pesma pod imenom The General. Jako mračna i zanimljiva pesma, ali definitivno nije za koncerte zbog konfuzne atmosfere koju stvara.

Gunsi su bend koji mnogo voli da svira i obrade pesama koje su slušali kao klinci. Njihov repertoar obrada je šarolik i zanimljiv. Od Boba Dylana, Wingsa, preko The Damneda i New York Dollsa, pa sve do Velvet Revolvera (u kojem su Slash, Duff i bivši bubnjar Matt Sorum svirali devedesetih po napuštanju Gunsa) i Black Sabbatha. Bend je nedavno nastupio na oproštajnom koncertu Black Sabbatha i Ozzy Osbournea na kojem su izveli nekoliko Sabbath pesama, i to su imali jako zanimljiv i unikatan izbor. Jedna od tih pesama je Junior`s Eyes, koja je bila pravo iznenađenje i verujem da se njoj u publici apsolutno niko nije nadao. Ona je usledila odmah posle Civil War, pa smo dobili i malo pacifističkog i antiratnog sentimenta, a na kraju Civil War je Axl postavio pitanje šta to uopšte ima građansko u ratu? 

Koncert se polako primicao kraju, pa se shodno tome morao naći i momenat za dokazivanje sviračkog umeća. Posle Junior`s Eyes je Slash imao solo tačku. Decenijama se diskutovalo o njegovom sviranju i da li je on dobar ili loš gitarista i dovodilo se u pitanje njegovo umeće na gitari, ali mislim da od ovog momenta više nema mesta sumnji. Odgovorno tvrdim da nikada bolje nije svirao. Nikad nije bio čistiji, precizniji, brži i fraziranje mu je na najvišem mogućem nivou. Na momente je čak zasvirao i kao Yngwie Malmsteen, čemu se nikako nisam nadao. Iz solo tačke je uleteo u svima dobro poznati intro od Sweet Child O` Mine, i u publici je opet zavladala euforija do krajnjih granica, s obzirom na to da se radi o najvećem hitu benda ikada. Opet je nastupila nežnija strana benda sa pesmama poput This I Love, November Rain i Don`t Cry, da bi se koncert završio na vrhuncu snage sa Nightrain i Paradise City.

Lično sam čekao na ovaj koncert nekih 20 godina, od svoje osnovne škole. Od kada se desio reunion, pomno sam pratio po internetu snimke sa turneje, nove singlove, apsolutno sve što je imalo veze sa bendom. Uočio sam kako sve kvalitete benda, tako i mane. Internetom kruže krajnje odvratne i dehumanizujuće fore i mimovi na račun Axla i njegovog glasa. Po snimcima se jasno moglo čuti da mu se glas stanjio i da je ostao bez one svoje hrapavosti i da na momente zvuči kao Miki Maus. Ljudi su bili zgroženi kad god sam rekao da ću ići na koncert, a znam i mnoge koji su odustali od koncerta jer nisu hteli da slušaju jebenog Mikija Mausa. Moj odgovor je uvek bio isti. Nije me briga što zvuči tako, samo sam želeo da vidim njega i ostatak ekipe i da čujem te pesme uživo. Više mi vredi on koji zvuči kao Miki Maus nego mnoge druge netalentovane kreature za koje ne znam kojeg su roda, jer je to nije moguće odrediti ni po zvuku njihovih glasova, a ni po izgledu. Takođe, treba spomenuti da je novi bubnjar Isaac Carpenter odličan. Čvrst je, tačan, precizan i ima tonu gruva, što je zadnji put imao Steven Adler. Za sve nas fanove koji smo godinama patili što Steven Adler ne može da se vrati u bend, dobili smo nešto najbliže tome u vidu Carpentera, jer on svira pesme sa prvog albuma identično kao i Adler. 

Da li je baš sve savršeno? Naravno da nije. Da li su neke mane čujne, naravno da jesu. Ali koga zabole? Jednog dana ćemo ovog Mikija Mausa i njegovu ekipu od blata da pravimo kad budu krenuli razni pripadnici odabranih da nas jebu sa AI muzikom i ostalim pizdarijama.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević 

Tortura se nastavlja - WASP u Beogradu

Nešto je veče mirisalo na osamdesete, koje bi po definiciji trebale da budu neko bolje vreme od ovoga gde smo sada. Nije mirisalo na rakove i školjke (hehehe razumete), već na dim, kožu, znoj, krv, mesište i alkohol. Bar smo tako zamišljali proslavu najranijeg perioda benda WASP, na kojoj je odsviran ceo prvi album od početka do kraja uz još nekoliko hitova iz osamdesetih. Nekako sam se dogegao do hangara Luke Beograd ispred kojeg je koncert bio održan. Hteo sam da vidim šta je to ostalo od benda koji je bio prva stvar u muzici koju sam samoinicijativno otkrio (o tome nekom drugom prilikom), s obzirom na to da ih nikada nisam gledao uživo, a razne priče sam čuo. 

Predgrupe nije bilo (što je meni lično itekako odgovaralo), već je do samog početka koncerta bila slušaonica na kojoj su se vrteli najbitniji rok i metal hitovi iz osamdesetih, pa je sve zajedno imalo dimenziju neke žurke. Pred sam izlazak benda na binu, pred publiku je izašao i obratio se najverovatnije neko od organizatora. Uz dobrodošlicu i želju publici da se dobro provede, napomenuo je da crowd surfing i stage dive nisu dozvoljeni, ali su šutke ok. Ljudi to nisu primili preterano entuzijastično, ali šta je tu je. 

Posle nekih dvadesetak minuta zaskašnjenja, nakon kraćeg intra je bend izašao na binu i započeo nastup sa možda svojim najvećim hitom I Wanna Be Somebody, koji je publika horski otpevala skačući od prvog do poslednjeg stiha, i odmah za njom je usledila L.O.V.E. Machine, takođe jedan od najvećih hitova benda. I njen refren je publika gromoglasno pevala. Nakon nje su usledile The Flame, BAD i School Daze, koje nisu izvođene uživo još od sredine osamdesetih. Dobar deo pesama sa prvog albuma je ispao iz repertoara kada je izašao treći album, tako da je ova turneja bila savršeni povod da se to odsvira opet, pogotovo za mlađe koji nisu imali šansu da ih čuju nikada. Onda je usledila Sleeping In The Fire, koja je očigledno bila centralni deo koncerta i koju je masa takođe horski otpevala.

Blackie je između pesama ispričao priču kako je ova turneja koncipirana i zašto baš tako. Po njegovim rečima, svi promoteri sa kojima je razgovarao o realizaciji ove turneje su u startu pristali na njegovu ideju. Svi osim poslednjeg i najbitnijeg čoveka koji je morao da odobri i da blagoslov. Pitao ga je da li će bend svirati ceo album od početka do kraja, na šta je Blackie odgovorio potvrdno. A onda je usledilo pitanje da li će ga izvesti po originalnom redosledu pesama, i tu je usledila rasprava, jer zamisli da Led Zeppelin hipotetički napravi reunion i odluči da izvedeo ceo četvrti album. Neće sigurno otvoriti koncert sa Stairway To Heaven. Hvala gospodinu menadžeru što je naterao čoveka poznatog po tvrdoglavosti da napravi dobar izbor.

I tako, niže se prvi album od prve do poslednje pesme, a mene hvata neka nelagoda. Počinjem da provaljujem da nešto nije u redu i da mi neke stvari zvuče čudno. Nisam stajao daleko od bine, pa sam odlučio da malo bolje obratim pažnju. Još na pesmi Hellion sam počeo da zaključujem šta je u pitanju, a onda sam na On Your Kness konačno video šta se dešava. Shvatio sam da ni na jednom refrenu vokal nije pravi, nego ide na matricu! Blackie je strofe otpevao tu i tamo, solidno, ali refren doslovno nijedan. Kada je daleko od mikrofona tokom refrena, pored pratećih vokala koje pevaju basista Mike Duda i gitarista Doug Blair, njegov glas se i dalje čuje. Kakva jebena sramota! Nije se čak potrudio ni da sakrije. Ili je možda samo bio momenat nepažnje? I stvarno je šteta, jer ostatak benda svira i zvuči savršeno. Nekako me je taj šok smarao sve do kraja zvaničnog dela koncerta. kada je osvirana poslednja pesma sa prvog albuma, The Torture Never Stops, još jedan raritet koji nije sviran još od onda.

Priče o korišćenju matrica i playbacka na WASP koncertima kruže mnogo godina unazad po mrežama i među ljudima koji su ih gledali na turnejama poslednjih godina. Ima čak i video klipova koje su fanovi snimili na kojima se vide asinhronost zvuka i onoga što Blackie peva. Nisam tome pridavao neku pažnju, jer je tehnologija toliko uznapredovala da svaka pakosna budala može da napravi šta hoće i da pusti lažnu vest, lažnu informaciju ili lažni snimak. Ali sad kad sam svojim očima video i uverio se, nije mi svejedno i osećam se nekako prevareno. Ovo je trebala da bude proslava ne samo prvog albuma, nego cele jedne ere i kulture koja je za sobom nosila nekakav sistem vrednosti. Old skul, što bi neki rekli. Ali matrice i playback nisu old skul, zar ne? Naravno, niko ne očekuje da se čovek u njegovim godinama opet umrlja svinjskom krvlju, da vitla okolo iskasapljenim svežim mesom i da nosi nakurnjak koji ispaljuje vatromet, ali majku mu jebem, ovo šibicarenje sa playbackom je suvišno i sramotno za jedan legendaran bend. Da se razumemo, kao što rekoh, većinu strofa peva i to se čuje, ali su gotovo svi refreni na playback, bar što se njegovog glasa tiče. Prateći su autentični.

Koncert je krenuo da se privodi kraju, a meni lično najzanimljiviji deo je krenuo da se dešava tek sada. Bis je počeo uvodom i pesmom Inside The Electric Circus, što me je prilično razgalilo, jer kao što sam gore spomenuo, WASP je bio prvi bend u životu koji sam samoinicijativno otkrio, i to je počelo upravo istoimenom pločom. Naslovna pesma nije odsvirana cela (na moju žalost), već se posle refrena samo pretopila u I Don`t Need No Doctor sa istog albuma, da bi na kraju ona ušla u Scream Until You Like It. Nisam pobornik medleya koje bendovi prave, ali mi je jasno zašto to rade. Ljudi žele da čuju toliko pesama koje je nemoguće spakovati u jedan koncert, pa im onda bendovi malo bace rovca sa bitnim delovima tih pesama. Sledeći medley je bio sastavljen od pesama sa albuma The Headless Children, koji je moj lični favorit u njihovoj diskografiji, i on je započeo sa The Real Me (zapravo obrada od The Who, ali ju je WASP praktično prisvojio). Iz nje je iznikla Forever Free, prilikom koje mi je momentalno zamirisalo detinjstvo i na momenat sam se opet osećao kao ljudsko biće, da bi nju presekla naslovna pesma The Headless Children, koja me je momentalno vratila u ovu sadašnju distopiju dok su na video bimu iznad benda išli arhivski snimci iz drugog svetskog rata na kojima su se histerično drali Hitler i Musolini, a Staljin bio ozbiljan. Nešto su mi ove scene poznate, ali da ne nastavljamo dalje u tom smeru. 

Kako je koncert došao do samog kraja, jasno je bilo da nije mogao da se završi bez Wild Child, koja je definitivno najveća himna ovog benda. Publika je toliko glasno pevala da se bend na bini gotovo nije čuo. I onda za veliko finale, Blind In Texas. Još jedna ložačka himna iz onog vremena. Adrenalin u masi je izgleda bio toliko podignut, pa sam imao priliku da vidim matorog lika i matoru ribu kako poprilično pijani pokušavaju da se nabadaju u glavu pesnicama, a ljudi oko njih ih razdvajaju. Nisam siguran da li ovo treba da bude smešno. Meni iz nekog razloga jeste. Usrali su kraj koncerta svima nama koji smo stajali oko njih, ali šta da se radi. Usijanih glava ima na sve strane. Kako gore na bini, tako i dole u publici.

Kad se sve sabere, bio je ovo jako dobar koncert. Iako utisak kvari šibicarenje sa playbackom, sve ostalo je manje više bilo besprekorno. Omirisali smo zvuk i sliku osamdesetih, čuli jedan od kultnih albuma uživo, i sad možemo da se vratimo nazad u ovu postmodernu kanalizaciju iz koje smo izmigoljili. Tortura se nastavlja. Do sledećeg viđenja.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević

Behemoth - The Shit Ov God

Početkom ovog meseca je tiho i bez previše pompe i najava okolo izašao trinaesti album Behemotha, i to pod vrlo infantilnim i neoriginalnim imenom The Shit Ov God. Zvuči baš krindži, kako bi današnji klinci rekli. Kako sam na album naleteo sasvim slučajno krstareći YouTubeom, odlučio sam da bacim uvo i da proverim da li je kvalitet ove ploče u skladu sa njegovim naslovom. 

Album posle kratkog uvoda otvara furiozna The Shadow Elite, i iznenađenje se desilo od samog starta. Posle više od 20 godina, bend je počeo da menja svoj stil. Umesto blackened death metala koji ih je proslavio, ovde smo dobili nešto što liči na klasični black metal. Naravno, mnogo bolje odsviran i isproduciran nego u ono vreme. Menjaju se ritmovi, tempa i harmonije, ali je sve i dalje jako tečno. I dalje tu ima dosta njihovog prepoznatljivog zvuka, čuje se da je to isti bend, ali se Nergal izgleda uželeo black metala koji je bend svirao na svoja prva dva albuma. Sve u svemu, jako dobro i osvežavajuće i fina posveta dugogodišnjim i najlojalnijim fanovima benda, što je i prikazano u spotu. Za njom je usledila Sowing Salt, koja je nešto sporijeg tempa, ali u istom maniru. Povratak black metalu se blago nazirao na prošlom albumu, ali je ovde to urađeno mnogo očiglednije, uverljivije i bolje.

A sada sledi ono što se od starta nametalo kao poenta albuma. U pitanju je naslovna pesma, The Shit Ov God. Kao da na pretprošlom albumu nije bilo dovoljno God=Dog (inače parafraza u pokušaju jedne rečenice iz Kroulijeve Knjige zakona), sada imamo ovo. Muzički pesma sama po sebi i nije loša, ali je kvari apsolutno debilan tekst. U redu, druže, provokacija, bunt, sve razumem, ali nekada si znao za bolje, a sada si postao još jedna debilna Reddit TikTok instagramuša. Tekst je toliko idiotski i očigledno na brzinu sklepan da ni akrostih u refrenu nije uspeo da sklopi kako treba, i onda umesto da ceo refren pomoću svakog slova iz kojeg izlazi stih čini jednu reč, budala je stavio tri slova viška da ne bi imao rupu u tekstu preko muzike. Ovo je toliko bedno da zasenjuje sve drugo na albumu.

Sledeća na redu je Lvciferaeon. Još jedna muzički odlična pesma na tragu black metala koju uništava kretenski tekst. Ne tako bedan kao u naslovnoj pesmi (ono je ipak van svake konkurencije), ali i dalje idiotski. Ako ništa, utisak popravlja atmosferičan gitarski solo. Na sreću, već sledeća pesma To Drown The Svn In Wine popravlja utisak dovoljno da može da se nastavi slušanje albuma. U pitanju je odlična i atmosferinčna black metal pesma. Po knjizi, što bi se reklo. Posle nje dolazi još jedan mini blam u vidu Nomen Barbarvm. Iako je i ovo muzički odlična pesma, jednostavno ne mogu da se ne upišam u gaće od smeha kad nekakav poluhor na početku i u sredini pesme krene da besomučno nariče Abrakadabra. Abrakadabra? Druže, da li si realan? Naravno, ova reč ima svoje značenje, ali način na koji je naglašena u ovoj pesmi čini da zvuči komično i imbecilno.

I za kraj slede O, Venvus Come i Avgvr (The Dread Vvltvre), dve odlične pesme bez palamuđenja i blamova ovaj put. Iako su pomalo predvidive i neinventvne, to ne kvari utisak. Jednostavno, dobro ih je čuti, i one čine ovaj album zaokruženom celinom. Ne mora uvek po svaku cenu da se bude originalan i provokativan, jer ako se to radi na silu, onda dobijemo abominacije poput ovih tekstova o kojima je gore bilo reči. Nekad je dovoljno samo raditi nešto kako treba i po pravilu da bi to bilo dobro.

Da li je ovo dobar album? Muzički definitivno jeste i vredan je slušanja. Čak bih ga preporučio i ljudima koji nisu fanovi black metala, jer ovde je muzička suština žanra ispoštovana, ali sa ipak kvalitetnom i ugodnom produkcijom koja nije naporna. Naravno, to važi samo ukoliko je slušalac u mogućnosti da pređe preko ovih tekstualnih debilana koje možda ne bi ni bile uočljive da nisu istaknute tako da bodu uši. Ovaj album je krunski dokaz da je Adam Nergal Darski nažalost postao degenerik prve klase. Muzički konstantno napreduje, ali intelektualno tone iz godine u godinu, i to je tako zadnjih petnaestak godina. Umesto da bude metalni titan kakav je bio i kakvog ga se sećamo, on je postao pajac sa društvenih mreža koji nosi helanke i maše dildom u obliku raspeća. Grozno, infantilno i niskointeligentno, zar ne? Postalo je nemoguće shvatiti ga ozbiljno kao nekada dok je izgledao i ponašao se normalno i urlao u mikrofon iz sve snage. 

Da li je u pitanju kreativna kriza ili opšti pad intelekta i inteligencije, ostaje da se vidi. Nije više ni bitno da li neko deli ova verska ubeđenja ili ne (ja lično ne delim), muzika je na prvom mestu. Ovde imamo slučaj da je muzika odlična, ali je retorika infantilno sranje. Doduše, to je izgleda postala opšta pojava u ekstremnom metalu.  Rogati i njegovi drugari su očigledno prdnuli u čabar i više nemaju moć da stvaraju ozbiljne ploče i da budu kul kao nekad. U današnje vreme je čika sa dugom belom bradom i kosom postao ozbiljniji i više kul.

Infest objavio novi singl

Srpski deathrash metal bend Infest je objavio novi singl pod imenom Songs Of Violence. U pitanju je pesma koja najavljuje sedmi album benda, i on će se zvati Ambassadors Of Aggression, čiji je izlazak zakazan za  septembar ove godine.

Za snimanje spota su bili zaduženi Nevena Jovanović i Stefan Tomić, a album je sniman u studijima Citadela Sound Production i Vortex. Produkciju potpisuje basista benda Rodoljub Raičković, a mastering je, kao i na prošlom albumu, radio legendarni Dan Swano, koji je snimao, producirao i masterovao legendarne bendove poput Dissection, Marduk, Dark Funeral, Opeth, kao i sopstveni Edge Of Sanity.

Mijo Popovič (1958 - 2025)

Upravo je stigla vest da je preminuo Mijo Popovič, gitarista i osnivač kultnog jugoslovenskog i slovenačkog heavy metal benda Pomaranča.

Rest In Peace, Mijo!

  

Foto: Preuzeto sa stranice benda Pomaranča 

Batine se nastavljaju dok se ne opametimo - Exodus u Novom Sadu

Nekim stvarima treba previše vremena da bi se desile. Zašto je to tako, teško je reći. Jedna od tih stvari je čekanje da nas pioniri thrash metala Exodus ponovo posete. Čekali smo samo 20 godina. Šta je to za jedan ljudski život... Za tih 20 godina smo svašta preko kičme prevalili i mi i oni, i sad smo se opet sastali da vidimo gde smo i šta smo.

Nekad se u celoj zajebanciji dese i greške u koracima, pa se nama trojici koji smo išli iz Beograda u Novi Sad na koncert desilo da smo promašili skretanje na autoputu, i onda smo morali da se truckamo preko Fruške Gore ne bi li došli na kraju u grad. Stigli smo tačno na početak koncerta. Sa vrata smo upali u šutku koja je krenula na prve taktove kultne Bonded By Blood. Publika je bila sastavljena uglavnom od mlađih generacija, što je vrlo iznenađujuće. U pozitivnom smislu, naravno. Nemilosrdno su se gurali i nabadali u šutkama. Što bi, po treći put (nažalost) bivši vokal benda Steve Zetro rekao, good friendly violent fun. Odmah za njom se nastavilo britko, pa je usledila Iconoclasm, u kojoj je bubnjar Tom Hunting od starta demonstrirao svoje nadljudske mogućnosti na instrumentu.

Posle totalne klanice, bend je rešio da malo spusti loptu što se tiče tempa, pa su odsvirali And Then There Were None i Children Of The Worthless God, kojima su izrazili svoj stav o pojedinim religijskim pitanjima, budući da su obe pesme ovog momenta opet vrlo aktuelne (bivamo kao vrsta prebijani, a nikako da se opametimo). Publika je horski otpevala refrene obe pesme, a do izražaja su došle i solaže koje je tandem Holt-Altus ispaljivao nemilosrdno. Naravno, u skladu sa frustracijama i nezadovoljstvom zbog svega što se u poslednje vreme dešava u ovoj zemlji, publika je između pesama aplaudirala bendu, a i u ekstazi na sav glas spominjala seksualnu orijentaciju jednog tužnog i od zla izopačenog picoustog bića koje je na čelu države, kao i dobro poznatu parolu koja se već mesecima čuje sa svih strana. Dukes je bio impresioniran bukom publike, verovatno misleći da se izgovara nešto pozitivno i veselo, ali je u jednom momentu sa smehom prišao fanovima iz prvih redova i pitao šta znači to što ljudi viču. Kad je dobio objašnjenje, samo se nasmejao. Vuklo ga je da se i on priključi pokliču o predsednikovom seksualnom opredeljenju (što ipak nije uradio), dok je Tom Hunting povike ispratio u ritmu udarcima o bas bubanj.  

Rob Dukes se nedavno vratio u bend na poziciju vokala, ali je iz nekog razloga pesama iz njegovog prošlog perioda sa bendom u repertoaru na ovoj turneji jako malo. Iako je Gary Holt više puta poslednjih meseci davao izjave da je srećan što se Dukes vratio, da imaju dobru hemiju između sebe i slično, nekako se propušta prilika da se te tvrdnje opravdaju. Setlista je očigledno koncipirana po principu najvećih hitova, ali i dalje previše igra na sigurno. Hemije među njima definitivno ima, i to je vidljivo. Zato i jeste šteta što ta činjenica nije bolje afirmisana i što je igranje na sigurno oduzelo šansu da Dukes izvodi pesme koje mu leže i koje su pisane za njega, i da na taj način njegovi vokalni kvaliteti dođu do maksimalnog izražaja. Ipak je on podosta drugačiji od Zetra, i pesme poput Fabulous Disaster i Brain Dead sa njim nikada neće zvučati najbolje što mogu.

Usledile su i dve pesme sa poslednjeg albuma Persona Non Grata, Prescribing Horror i The Beatings Will Continue (Until Morale Improves). Iako ga smatram jako dobrim albumom, Prescribing Horror mi je do ovog momenta bila jedan od slabijih momenata na njemu. Uživo ona dobija potpuno drugu dimenziju, i mogu reći da me je baš osvojila i da je bila jedan od najjačih momenata na koncertu. Nakon njih se nastavilo britko do samog kraja. Nizale su se A Lesson In Violence, War Is My Shepherd, The Toxic Waltz, i za veliko finale Strike Of The Beast. 

Iako je u pitanju vrlo intenzivna i fizički zahtevna muzika, bend ni sekunde nije pokazao znake posustajanja i nemoći, iako su članovi već u godinama kada telo počinje polako da izdaje i pokazuje nesavršenosti. Jednakom energijom su počeli i završili svoj set. Publika je to znala da oseti i prepozna, pa se šutke i stage diving nisu prekidali do samog kraja. Sve je bilo baš onako kako je trebalo da bude, i deluje da nije bilo nikoga ko je bio nezadovoljan ili ravnodušan na sinoćnji koncert legendi žanra koji već postaje endemska vrsta. Vrhunsko sviranje i posvećen nastup ne mogu da ostanu neprimećeni i bez nagrade. 

Da li je Rob Dukes dobar frontmen i vokal? Naravno da jeste. Da li je najbolja stvar koja se desila bendu njegov povratak? Realno, i nije. Iako čovek živi svoj san i iako je vrlo posvećen bivanju frontmenom legendarnog benda, nekako mu je oduvek falilo autentičnosti. Previše je na tragu Phila Anselma iz Pantere, koji je sam po sebi oduvek bio autentičan i unikatan. Sa druge strane, Steve Zetro Souza je apsolutni unikat i njegov glas je moguće prepoznati među hiljadama drugih. Pored toga što je najveći deo albuma ipak snimljen sa njim, bitan je faktor i to što je on jedan od legendarnih i kultnih likova sa bay area thrash metal scene, i uvek je dobra stvar kada neko takav ostane u bendu i svojom pojavom ga čini legendarnim i ikonskim. Upravo zato ima dosta ljudi koji su delom i razočarani zato što se bend ponovo razišao sa njim, pogotovo što se čini da je taj razlaz ovog puta definitivan i da će zauvek tako i ostati. Uprkos svemu ovome, Dukes je dobio mnogo poštovanja i simpatija prisutnih fanova. 

Bilo kako bilo, bend se iz te situacije izvukao najbolje što je mogao, i zato je vratio Dukesa nazad umesto da izabere nekog novog. Era benda sa Dukesom je jako slična eri Anthraxa dok je vokal bio John Bush. Iako je izgubila dobar deo starih fanova, osvojila je neke potpuno nove fanove koji možda nikada i ne bi počeli da slušaju bend da se ta promena nije desila, i koji uopšte nisu blagonaklono gledali kada se u bend vratio stari vokal. Exodus sa Dukesom definitivno ima svoje fanove, i ovim je sada opet došlo njihovih pet minuta. Ja volim albume sa Dukesom, iako mi je trebalo dosta vremena da ih prihvatim. Jako često ih slušam, smatram ih zanimljivim eksperimentom i osveženjem, ali nisam priželjkivao da se to ponovi i nisam očekivao da će se Dukes ikada više vraćati u bend. Kako god, smatram se srećnim što sam prisustvovao ovom koncertu sa kojeg sam otišao kući zadovoljan i nadam se da na sledeći nećemo čekati toliko dugo.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević

Helloween objavio novi singl

Pioniri power metal žanra Hellowen su objavili novi singl pod imenom This Is Tokyo. Ovaj singl najavljuje album pod imenom Giants And Monsters, čiji je izlazak najavljen za 29 avgust.

Autor pesme je Andi Deris, jedan od pevača. Kako je rekao, ovu pesmu je oduvek želeo da napiše da bi se odužio Japanu, i da iako Tokio zvuči bolje nego Japan kada se peva, ipak on kao glavni grad predstavlja celu zemlju koja je njemu lično veoma značajna.

Bruce Dickinson objavio novi singl

Bruce Dickinson je objavio novi singl. U pitanju je delimični rimejk pesme Gods Of War sa nadolazećeg izdanja More Balls To The Picasso, koje je zapravo ceo njegov drugi solo album Balls To The Picasso delimično rimejkovan i koji će se pojaviti 25. jula.

Kako Dickinson kaže, pesme su iste, ali je vajb potpuno drugačiji. Nije ništa odstranjeno, samo su dodate moderne metal ritam gitare da bi zvučalo mesnatije nego 1994. kada je album izašao. Naravno, podebljali smo gitare, ali smo dodali orkestracije Antonija Teloija, kao i autentične instrumente iz Amazona koje je on lično usnimio dok je živeo tamo, i to je na pesmi Gods Of War. Shoot All The Clowns je dobila duvačku sekciju za koju je bio zadužen duvački orkestar sa čuvenog Berklee koledža, dok je za miks bio zadužen Brendan Duffey koji je radio i na albumu The Mandrake Project.

Kao bonusi su dodate i Gods Of War i Shoot All The Clowns snimljene uživo u studiju, koje nikada ranije nisu bile objavljene. Album će biti dostupan kao dupli splatter vinil i kao tri-panel digisleeve CD. 

Yngwie Malmsteen u Luci Beograd

Pionir neoklasičnog metala Yngwie Malmsteen se vraća u Srbiju, i to 12. avgusta u Luku Beograd u okviru svoje turneje kojom proslavlja 40 godina solističke karijere. 

Povodom turneje, Malmsteen je izjavio sledeće: Sve što sam ikada radio, bilo da su u pitanju koncerti, snimanja ili nešto šta drugo, predstavljalo je u tom trenutku maksimum koji mogu da pružim. Svaki dan je nova prilika da se uradi nešto novo. Stoga, ne osvrćem se mnogo na prošlost već gledam u budućnost. Uvek kada uzmem gitaru u ruke, počnem da improvizujem i imam utisak da stvaram nešto novo.

Karte se mogu kupiti putem servisa Tickets.rs i na svim njihovim prodajnim mestima po ceni od 4.000 dinara, kao i za fan pit po ceni od 6.000 dinara.

Iron Maiden u Budimpešti - Galerija

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević