Tortura se nastavlja - WASP u Beogradu

Nešto je veče mirisalo na osamdesete, koje bi po definiciji trebale da budu neko bolje vreme od ovoga gde smo sada. Nije mirisalo na rakove i školjke (hehehe razumete), već na dim, kožu, znoj, krv, mesište i alkohol. Bar smo tako zamišljali proslavu najranijeg perioda benda WASP, na kojoj je odsviran ceo prvi album od početka do kraja uz još nekoliko hitova iz osamdesetih. Nekako sam se dogegao do hangara Luke Beograd ispred kojeg je koncert bio održan. Hteo sam da vidim šta je to ostalo od benda koji je bio prva stvar u muzici koju sam samoinicijativno otkrio (o tome nekom drugom prilikom), s obzirom na to da ih nikada nisam gledao uživo, a razne priče sam čuo. 

Predgrupe nije bilo (što je meni lično itekako odgovaralo), već je do samog početka koncerta bila slušaonica na kojoj su se vrteli najbitniji rok i metal hitovi iz osamdesetih, pa je sve zajedno imalo dimenziju neke žurke. Pred sam izlazak benda na binu, pred publiku je izašao i obratio se najverovatnije neko od organizatora. Uz dobrodošlicu i želju publici da se dobro provede, napomenuo je da crowd surfing i stage dive nisu dozvoljeni, ali su šutke ok. Ljudi to nisu primili preterano entuzijastično, ali šta je tu je. 

Posle nekih dvadesetak minuta zaskašnjenja, nakon kraćeg intra je bend izašao na binu i započeo nastup sa možda svojim najvećim hitom I Wanna Be Somebody, koji je publika horski otpevala skačući od prvog do poslednjeg stiha, i odmah za njom je usledila L.O.V.E. Machine, takođe jedan od najvećih hitova benda. I njen refren je publika gromoglasno pevala. Nakon nje su usledile The Flame, BAD i School Daze, koje nisu izvođene uživo još od sredine osamdesetih. Dobar deo pesama sa prvog albuma je ispao iz repertoara kada je izašao treći album, tako da je ova turneja bila savršeni povod da se to odsvira opet, pogotovo za mlađe koji nisu imali šansu da ih čuju nikada. Onda je usledila Sleeping In The Fire, koja je očigledno bila centralni deo koncerta i koju je masa takođe horski otpevala.

Blackie je između pesama ispričao priču kako je ova turneja koncipirana i zašto baš tako. Po njegovim rečima, svi promoteri sa kojima je razgovarao o realizaciji ove turneje su u startu pristali na njegovu ideju. Svi osim poslednjeg i najbitnijeg čoveka koji je morao da odobri i da blagoslov. Pitao ga je da li će bend svirati ceo album od početka do kraja, na šta je Blackie odgovorio potvrdno. A onda je usledilo pitanje da li će ga izvesti po originalnom redosledu pesama, i tu je usledila rasprava, jer zamisli da Led Zeppelin hipotetički napravi reunion i odluči da izvedeo ceo četvrti album. Neće sigurno otvoriti koncert sa Stairway To Heaven. Hvala gospodinu menadžeru što je naterao čoveka poznatog po tvrdoglavosti da napravi dobar izbor.

I tako, niže se prvi album od prve do poslednje pesme, a mene hvata neka nelagoda. Počinjem da provaljujem da nešto nije u redu i da mi neke stvari zvuče čudno. Nisam stajao daleko od bine, pa sam odlučio da malo bolje obratim pažnju. Još na pesmi Hellion sam počeo da zaključujem šta je u pitanju, a onda sam na On Your Kness konačno video šta se dešava. Shvatio sam da ni na jednom refrenu vokal nije pravi, nego ide na matricu! Blackie je strofe otpevao tu i tamo, solidno, ali refren doslovno nijedan. Kada je daleko od mikrofona tokom refrena, pored pratećih vokala koje pevaju basista Mike Duda i gitarista Doug Blair, njegov glas se i dalje čuje. Kakva jebena sramota! Nije se čak potrudio ni da sakrije. Ili je možda samo bio momenat nepažnje? I stvarno je šteta, jer ostatak benda svira i zvuči savršeno. Nekako me je taj šok smarao sve do kraja zvaničnog dela koncerta. kada je osvirana poslednja pesma sa prvog albuma, The Torture Never Stops, još jedan raritet koji nije sviran još od onda.

Priče o korišćenju matrica i playbacka na WASP koncertima kruže mnogo godina unazad po mrežama i među ljudima koji su ih gledali na turnejama poslednjih godina. Ima čak i video klipova koje su fanovi snimili na kojima se vide asinhronost zvuka i onoga što Blackie peva. Nisam tome pridavao neku pažnju, jer je tehnologija toliko uznapredovala da svaka pakosna budala može da napravi šta hoće i da pusti lažnu vest, lažnu informaciju ili lažni snimak. Ali sad kad sam svojim očima video i uverio se, nije mi svejedno i osećam se nekako prevareno. Ovo je trebala da bude proslava ne samo prvog albuma, nego cele jedne ere i kulture koja je za sobom nosila nekakav sistem vrednosti. Old skul, što bi neki rekli. Ali matrice i playback nisu old skul, zar ne? Naravno, niko ne očekuje da se čovek u njegovim godinama opet umrlja svinjskom krvlju, da vitla okolo iskasapljenim svežim mesom i da nosi nakurnjak koji ispaljuje vatromet, ali majku mu jebem, ovo šibicarenje sa playbackom je suvišno i sramotno za jedan legendaran bend. Da se razumemo, kao što rekoh, većinu strofa peva i to se čuje, ali su gotovo svi refreni na playback, bar što se njegovog glasa tiče. Prateći su autentični.

Koncert je krenuo da se privodi kraju, a meni lično najzanimljiviji deo je krenuo da se dešava tek sada. Bis je počeo uvodom i pesmom Inside The Electric Circus, što me je prilično razgalilo, jer kao što sam gore spomenuo, WASP je bio prvi bend u životu koji sam samoinicijativno otkrio, i to je počelo upravo istoimenom pločom. Naslovna pesma nije odsvirana cela (na moju žalost), već se posle refrena samo pretopila u I Don`t Need No Doctor sa istog albuma, da bi na kraju ona ušla u Scream Until You Like It. Nisam pobornik medleya koje bendovi prave, ali mi je jasno zašto to rade. Ljudi žele da čuju toliko pesama koje je nemoguće spakovati u jedan koncert, pa im onda bendovi malo bace rovca sa bitnim delovima tih pesama. Sledeći medley je bio sastavljen od pesama sa albuma The Headless Children, koji je moj lični favorit u njihovoj diskografiji, i on je započeo sa The Real Me (zapravo obrada od The Who, ali ju je WASP praktično prisvojio). Iz nje je iznikla Forever Free, prilikom koje mi je momentalno zamirisalo detinjstvo i na momenat sam se opet osećao kao ljudsko biće, da bi nju presekla naslovna pesma The Headless Children, koja me je momentalno vratila u ovu sadašnju distopiju dok su na video bimu iznad benda išli arhivski snimci iz drugog svetskog rata na kojima su se histerično drali Hitler i Musolini, a Staljin bio ozbiljan. Nešto su mi ove scene poznate, ali da ne nastavljamo dalje u tom smeru. 

Kako je koncert došao do samog kraja, jasno je bilo da nije mogao da se završi bez Wild Child, koja je definitivno najveća himna ovog benda. Publika je toliko glasno pevala da se bend na bini gotovo nije čuo. I onda za veliko finale, Blind In Texas. Još jedna ložačka himna iz onog vremena. Adrenalin u masi je izgleda bio toliko podignut, pa sam imao priliku da vidim matorog lika i matoru ribu kako poprilično pijani pokušavaju da se nabadaju u glavu pesnicama, a ljudi oko njih ih razdvajaju. Nisam siguran da li ovo treba da bude smešno. Meni iz nekog razloga jeste. Usrali su kraj koncerta svima nama koji smo stajali oko njih, ali šta da se radi. Usijanih glava ima na sve strane. Kako gore na bini, tako i dole u publici.

Kad se sve sabere, bio je ovo jako dobar koncert. Iako utisak kvari šibicarenje sa playbackom, sve ostalo je manje više bilo besprekorno. Omirisali smo zvuk i sliku osamdesetih, čuli jedan od kultnih albuma uživo, i sad možemo da se vratimo nazad u ovu postmodernu kanalizaciju iz koje smo izmigoljili. Tortura se nastavlja. Do sledećeg viđenja.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević