Behemoth - The Shit Ov God

Početkom ovog meseca je tiho i bez previše pompe i najava okolo izašao trinaesti album Behemotha, i to pod vrlo infantilnim i neoriginalnim imenom The Shit Ov God. Zvuči baš krindži, kako bi današnji klinci rekli. Kako sam na album naleteo sasvim slučajno krstareći YouTubeom, odlučio sam da bacim uvo i da proverim da li je kvalitet ove ploče u skladu sa njegovim naslovom. 

Album posle kratkog uvoda otvara furiozna The Shadow Elite, i iznenađenje se desilo od samog starta. Posle više od 20 godina, bend je počeo da menja svoj stil. Umesto blackened death metala koji ih je proslavio, ovde smo dobili nešto što liči na klasični black metal. Naravno, mnogo bolje odsviran i isproduciran nego u ono vreme. Menjaju se ritmovi, tempa i harmonije, ali je sve i dalje jako tečno. I dalje tu ima dosta njihovog prepoznatljivog zvuka, čuje se da je to isti bend, ali se Nergal izgleda uželeo black metala koji je bend svirao na svoja prva dva albuma. Sve u svemu, jako dobro i osvežavajuće i fina posveta dugogodišnjim i najlojalnijim fanovima benda, što je i prikazano u spotu. Za njom je usledila Sowing Salt, koja je nešto sporijeg tempa, ali u istom maniru. Povratak black metalu se blago nazirao na prošlom albumu, ali je ovde to urađeno mnogo očiglednije, uverljivije i bolje.

A sada sledi ono što se od starta nametalo kao poenta albuma. U pitanju je naslovna pesma, The Shit Ov God. Kao da na pretprošlom albumu nije bilo dovoljno God=Dog (inače parafraza u pokušaju jedne rečenice iz Kroulijeve Knjige zakona), sada imamo ovo. Muzički pesma sama po sebi i nije loša, ali je kvari apsolutno debilan tekst. U redu, druže, provokacija, bunt, sve razumem, ali nekada si znao za bolje, a sada si postao još jedna debilna Reddit TikTok instagramuša. Tekst je toliko idiotski i očigledno na brzinu sklepan da ni akrostih u refrenu nije uspeo da sklopi kako treba, i onda umesto da ceo refren pomoću svakog slova iz kojeg izlazi stih čini jednu reč, budala je stavio tri slova viška da ne bi imao rupu u tekstu preko muzike. Ovo je toliko bedno da zasenjuje sve drugo na albumu.

Sledeća na redu je Lvciferaeon. Još jedna muzički odlična pesma na tragu black metala koju uništava kretenski tekst. Ne tako bedan kao u naslovnoj pesmi (ono je ipak van svake konkurencije), ali i dalje idiotski. Ako ništa, utisak popravlja atmosferičan gitarski solo. Na sreću, već sledeća pesma To Drown The Svn In Wine popravlja utisak dovoljno da može da se nastavi slušanje albuma. U pitanju je odlična i atmosferinčna black metal pesma. Po knjizi, što bi se reklo. Posle nje dolazi još jedan mini blam u vidu Nomen Barbarvm. Iako je i ovo muzički odlična pesma, jednostavno ne mogu da se ne upišam u gaće od smeha kad nekakav poluhor na početku i u sredini pesme krene da besomučno nariče Abrakadabra. Abrakadabra? Druže, da li si realan? Naravno, ova reč ima svoje značenje, ali način na koji je naglašena u ovoj pesmi čini da zvuči komično i imbecilno.

I za kraj slede O, Venvus Come i Avgvr (The Dread Vvltvre), dve odlične pesme bez palamuđenja i blamova ovaj put. Iako su pomalo predvidive i neinventvne, to ne kvari utisak. Jednostavno, dobro ih je čuti, i one čine ovaj album zaokruženom celinom. Ne mora uvek po svaku cenu da se bude originalan i provokativan, jer ako se to radi na silu, onda dobijemo abominacije poput ovih tekstova o kojima je gore bilo reči. Nekad je dovoljno samo raditi nešto kako treba i po pravilu da bi to bilo dobro.

Da li je ovo dobar album? Muzički definitivno jeste i vredan je slušanja. Čak bih ga preporučio i ljudima koji nisu fanovi black metala, jer ovde je muzička suština žanra ispoštovana, ali sa ipak kvalitetnom i ugodnom produkcijom koja nije naporna. Naravno, to važi samo ukoliko je slušalac u mogućnosti da pređe preko ovih tekstualnih debilana koje možda ne bi ni bile uočljive da nisu istaknute tako da bodu uši. Ovaj album je krunski dokaz da je Adam Nergal Darski nažalost postao degenerik prve klase. Muzički konstantno napreduje, ali intelektualno tone iz godine u godinu, i to je tako zadnjih petnaestak godina. Umesto da bude metalni titan kakav je bio i kakvog ga se sećamo, on je postao pajac sa društvenih mreža koji nosi helanke i maše dildom u obliku raspeća. Grozno, infantilno i niskointeligentno, zar ne? Postalo je nemoguće shvatiti ga ozbiljno kao nekada dok je izgledao i ponašao se normalno i urlao u mikrofon iz sve snage. 

Da li je u pitanju kreativna kriza ili opšti pad intelekta i inteligencije, ostaje da se vidi. Nije više ni bitno da li neko deli ova verska ubeđenja ili ne (ja lično ne delim), muzika je na prvom mestu. Ovde imamo slučaj da je muzika odlična, ali je retorika infantilno sranje. Doduše, to je izgleda postala opšta pojava u ekstremnom metalu.  Rogati i njegovi drugari su očigledno prdnuli u čabar i više nemaju moć da stvaraju ozbiljne ploče i da budu kul kao nekad. U današnje vreme je čika sa dugom belom bradom i kosom postao ozbiljniji i više kul.

Infest objavio novi singl

Srpski deathrash metal bend Infest je objavio novi singl pod imenom Songs Of Violence. U pitanju je pesma koja najavljuje sedmi album benda, i on će se zvati Ambassadors Of Aggression, čiji je izlazak zakazan za  septembar ove godine.

Za snimanje spota su bili zaduženi Nevena Jovanović i Stefan Tomić, a album je sniman u studijima Citadela Sound Production i Vortex. Produkciju potpisuje basista benda Rodoljub Raičković, a mastering je, kao i na prošlom albumu, radio legendarni Dan Swano, koji je snimao, producirao i masterovao legendarne bendove poput Dissection, Marduk, Dark Funeral, Opeth, kao i sopstveni Edge Of Sanity.

Mijo Popovič (1958 - 2025)

Upravo je stigla vest da je preminuo Mijo Popovič, gitarista i osnivač kultnog jugoslovenskog i slovenačkog heavy metal benda Pomaranča.

Rest In Peace, Mijo!

  

Foto: Preuzeto sa stranice benda Pomaranča 

Batine se nastavljaju dok se ne opametimo - Exodus u Novom Sadu

Nekim stvarima treba previše vremena da bi se desile. Zašto je to tako, teško je reći. Jedna od tih stvari je čekanje da nas pioniri thrash metala Exodus ponovo posete. Čekali smo samo 20 godina. Šta je to za jedan ljudski život... Za tih 20 godina smo svašta preko kičme prevalili i mi i oni, i sad smo se opet sastali da vidimo gde smo i šta smo.

Nekad se u celoj zajebanciji dese i greške u koracima, pa se nama trojici koji smo išli iz Beograda u Novi Sad na koncert desilo da smo promašili skretanje na autoputu, i onda smo morali da se truckamo preko Fruške Gore ne bi li došli na kraju u grad. Stigli smo tačno na početak koncerta. Sa vrata smo upali u šutku koja je krenula na prve taktove kultne Bonded By Blood. Publika je bila sastavljena uglavnom od mlađih generacija, što je vrlo iznenađujuće. U pozitivnom smislu, naravno. Nemilosrdno su se gurali i nabadali u šutkama. Što bi, po treći put (nažalost) bivši vokal benda Steve Zetro rekao, good friendly violent fun. Odmah za njom se nastavilo britko, pa je usledila Iconoclasm, u kojoj je bubnjar Tom Hunting od starta demonstrirao svoje nadljudske mogućnosti na instrumentu.

Posle totalne klanice, bend je rešio da malo spusti loptu što se tiče tempa, pa su odsvirali And Then There Were None i Children Of The Worthless God, kojima su izrazili svoj stav o pojedinim religijskim pitanjima, budući da su obe pesme ovog momenta opet vrlo aktuelne (bivamo kao vrsta prebijani, a nikako da se opametimo). Publika je horski otpevala refrene obe pesme, a do izražaja su došle i solaže koje je tandem Holt-Altus ispaljivao nemilosrdno. Naravno, u skladu sa frustracijama i nezadovoljstvom zbog svega što se u poslednje vreme dešava u ovoj zemlji, publika je između pesama aplaudirala bendu, a i u ekstazi na sav glas spominjala seksualnu orijentaciju jednog tužnog i od zla izopačenog picoustog bića koje je na čelu države, kao i dobro poznatu parolu koja se već mesecima čuje sa svih strana. Dukes je bio impresioniran bukom publike, verovatno misleći da se izgovara nešto pozitivno i veselo, ali je u jednom momentu sa smehom prišao fanovima iz prvih redova i pitao šta znači to što ljudi viču. Kad je dobio objašnjenje, samo se nasmejao. Vuklo ga je da se i on priključi pokliču o predsednikovom seksualnom opredeljenju (što ipak nije uradio), dok je Tom Hunting povike ispratio u ritmu udarcima o bas bubanj.  

Rob Dukes se nedavno vratio u bend na poziciju vokala, ali je iz nekog razloga pesama iz njegovog prošlog perioda sa bendom u repertoaru na ovoj turneji jako malo. Iako je Gary Holt više puta poslednjih meseci davao izjave da je srećan što se Dukes vratio, da imaju dobru hemiju između sebe i slično, nekako se propušta prilika da se te tvrdnje opravdaju. Setlista je očigledno koncipirana po principu najvećih hitova, ali i dalje previše igra na sigurno. Hemije među njima definitivno ima, i to je vidljivo. Zato i jeste šteta što ta činjenica nije bolje afirmisana i što je igranje na sigurno oduzelo šansu da Dukes izvodi pesme koje mu leže i koje su pisane za njega, i da na taj način njegovi vokalni kvaliteti dođu do maksimalnog izražaja. Ipak je on podosta drugačiji od Zetra, i pesme poput Fabulous Disaster i Brain Dead sa njim nikada neće zvučati najbolje što mogu.

Usledile su i dve pesme sa poslednjeg albuma Persona Non Grata, Prescribing Horror i The Beatings Will Continue (Until Morale Improves). Iako ga smatram jako dobrim albumom, Prescribing Horror mi je do ovog momenta bila jedan od slabijih momenata na njemu. Uživo ona dobija potpuno drugu dimenziju, i mogu reći da me je baš osvojila i da je bila jedan od najjačih momenata na koncertu. Nakon njih se nastavilo britko do samog kraja. Nizale su se A Lesson In Violence, War Is My Shepherd, The Toxic Waltz, i za veliko finale Strike Of The Beast. 

Iako je u pitanju vrlo intenzivna i fizički zahtevna muzika, bend ni sekunde nije pokazao znake posustajanja i nemoći, iako su članovi već u godinama kada telo počinje polako da izdaje i pokazuje nesavršenosti. Jednakom energijom su počeli i završili svoj set. Publika je to znala da oseti i prepozna, pa se šutke i stage diving nisu prekidali do samog kraja. Sve je bilo baš onako kako je trebalo da bude, i deluje da nije bilo nikoga ko je bio nezadovoljan ili ravnodušan na sinoćnji koncert legendi žanra koji već postaje endemska vrsta. Vrhunsko sviranje i posvećen nastup ne mogu da ostanu neprimećeni i bez nagrade. 

Da li je Rob Dukes dobar frontmen i vokal? Naravno da jeste. Da li je najbolja stvar koja se desila bendu njegov povratak? Realno, i nije. Iako čovek živi svoj san i iako je vrlo posvećen bivanju frontmenom legendarnog benda, nekako mu je oduvek falilo autentičnosti. Previše je na tragu Phila Anselma iz Pantere, koji je sam po sebi oduvek bio autentičan i unikatan. Sa druge strane, Steve Zetro Souza je apsolutni unikat i njegov glas je moguće prepoznati među hiljadama drugih. Pored toga što je najveći deo albuma ipak snimljen sa njim, bitan je faktor i to što je on jedan od legendarnih i kultnih likova sa bay area thrash metal scene, i uvek je dobra stvar kada neko takav ostane u bendu i svojom pojavom ga čini legendarnim i ikonskim. Upravo zato ima dosta ljudi koji su delom i razočarani zato što se bend ponovo razišao sa njim, pogotovo što se čini da je taj razlaz ovog puta definitivan i da će zauvek tako i ostati. Uprkos svemu ovome, Dukes je dobio mnogo poštovanja i simpatija prisutnih fanova. 

Bilo kako bilo, bend se iz te situacije izvukao najbolje što je mogao, i zato je vratio Dukesa nazad umesto da izabere nekog novog. Era benda sa Dukesom je jako slična eri Anthraxa dok je vokal bio John Bush. Iako je izgubila dobar deo starih fanova, osvojila je neke potpuno nove fanove koji možda nikada i ne bi počeli da slušaju bend da se ta promena nije desila, i koji uopšte nisu blagonaklono gledali kada se u bend vratio stari vokal. Exodus sa Dukesom definitivno ima svoje fanove, i ovim je sada opet došlo njihovih pet minuta. Ja volim albume sa Dukesom, iako mi je trebalo dosta vremena da ih prihvatim. Jako često ih slušam, smatram ih zanimljivim eksperimentom i osveženjem, ali nisam priželjkivao da se to ponovi i nisam očekivao da će se Dukes ikada više vraćati u bend. Kako god, smatram se srećnim što sam prisustvovao ovom koncertu sa kojeg sam otišao kući zadovoljan i nadam se da na sledeći nećemo čekati toliko dugo.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević

Helloween objavio novi singl

Pioniri power metal žanra Hellowen su objavili novi singl pod imenom This Is Tokyo. Ovaj singl najavljuje album pod imenom Giants And Monsters, čiji je izlazak najavljen za 29 avgust.

Autor pesme je Andi Deris, jedan od pevača. Kako je rekao, ovu pesmu je oduvek želeo da napiše da bi se odužio Japanu, i da iako Tokio zvuči bolje nego Japan kada se peva, ipak on kao glavni grad predstavlja celu zemlju koja je njemu lično veoma značajna.

Bruce Dickinson objavio novi singl

Bruce Dickinson je objavio novi singl. U pitanju je delimični rimejk pesme Gods Of War sa nadolazećeg izdanja More Balls To The Picasso, koje je zapravo ceo njegov drugi solo album Balls To The Picasso delimično rimejkovan i koji će se pojaviti 25. jula.

Kako Dickinson kaže, pesme su iste, ali je vajb potpuno drugačiji. Nije ništa odstranjeno, samo su dodate moderne metal ritam gitare da bi zvučalo mesnatije nego 1994. kada je album izašao. Naravno, podebljali smo gitare, ali smo dodali orkestracije Antonija Teloija, kao i autentične instrumente iz Amazona koje je on lično usnimio dok je živeo tamo, i to je na pesmi Gods Of War. Shoot All The Clowns je dobila duvačku sekciju za koju je bio zadužen duvački orkestar sa čuvenog Berklee koledža, dok je za miks bio zadužen Brendan Duffey koji je radio i na albumu The Mandrake Project.

Kao bonusi su dodate i Gods Of War i Shoot All The Clowns snimljene uživo u studiju, koje nikada ranije nisu bile objavljene. Album će biti dostupan kao dupli splatter vinil i kao tri-panel digisleeve CD. 

Yngwie Malmsteen u Luci Beograd

Pionir neoklasičnog metala Yngwie Malmsteen se vraća u Srbiju, i to 12. avgusta u Luku Beograd u okviru svoje turneje kojom proslavlja 40 godina solističke karijere. 

Povodom turneje, Malmsteen je izjavio sledeće: Sve što sam ikada radio, bilo da su u pitanju koncerti, snimanja ili nešto šta drugo, predstavljalo je u tom trenutku maksimum koji mogu da pružim. Svaki dan je nova prilika da se uradi nešto novo. Stoga, ne osvrćem se mnogo na prošlost već gledam u budućnost. Uvek kada uzmem gitaru u ruke, počnem da improvizujem i imam utisak da stvaram nešto novo.

Karte se mogu kupiti putem servisa Tickets.rs i na svim njihovim prodajnim mestima po ceni od 4.000 dinara, kao i za fan pit po ceni od 6.000 dinara.