Ozzy Osbourne (1948-2025)

Upravo je stigla vest da je preminuo jedan od očeva heavy metala, prvi pevač prvog heavy metal benda ikada, Black Sabbatha, Princ tame,  Ozzy Osbourne. 

Već godinama je njegovo zdravstveno stanje bilo teško, što je rezultiralo sa nekoliko prekinutih i otkazanih turneja. Ali uprkos fizičkim poteškoćama, nastavio je rad na novoj muzici u obliku dva albuma Ordinary Man i Patient Number 9, koji su svojevrsne ispovedi i sumiranje celog njegovog života. Na oba albuma je gostovalo mnogo muzičara, među kojima Jeff Beck, Eric Clapton, Duff McKagan, Chad Smith, Tony Iommi, Zakk Wylde i mnogi drugi. 

U identičnom maniru je pre nekoliko nedelja održan i koncert pod nazivom Back To The Beginning. Najavljen je kao poslednji koncert Black Sabbatha i Ozzyja uopšte, uz mnogo gostiju, i to baš simbolično u Birminghamu, odakle je sve i počelo i gde je bend osnovan. Među gostima koji su nastupili su bili Metallica, Guns N` Roses, Slayer, Tool, Pantera, Alice In Chains, Anthrax i drugi, a za potrebe ovog koncerta su stvorene i supergrupe u kojima su to veče nastupili i Ozzyjevi bivši saradnici Jake E Lee i Rudy Sarzo. 

Ideja ovog koncerta je bilo da se Ozzy finalno i dostojno oprosti od publike, kao i da se ispravi nepravda prema Billu Wardu koji nije dobio šansu da svira na poslednjem albumu i poslednjoj turneji Black Sabbatha, a celokupan profit od 190 miliona dolara je doniran u humanitarne svrhe. Takođe je najavljeno da će Back To Beginning biti naredne godine prikazivan u bioskopima širom sveta kao koncertni film.

Na današnji dan se jedna velika priča završila, a samim tim je i završena jedna velika i uspešna karijera koja je ima pozitivan uticaj na živote miliona ljudi, i koja će nastaviti da inspiriše i buduće generacije. Ozzy je otišao na neko bolje mesto, okružen svojim najbližima i u momentu kada je najviše voljen i poštovan od čitavog sveta jer je dokazao koliko vredi i koliku volju i ljubav prema muzici i ljudima koji su ga učinili legendom je imao. Otišao je kao kralj, kako mu i dolikuje.

Rest In Peace, Ozzy!

...Jer ono što želiš i ono što dobiješ su dve potpuno drugačije stvari - Guns N` Roses u Beogradu

Na ovim prostorima se ne dešava mnogo velikih i bitnih stvari (osim raznih pizdoustih nedela i sramotnih i tragičnih situacija), a ni život nije za pohvaliti se. Za to su uglavnom odgovorna kurvina deca u skupim odelima, a ima nešto i do našeg mentaliteta, (ne)kulture i bolokurcije. U celom ovom haosu koji traje predugo, došao je dan da se ta monotonija razbije bar na nekoliko sati. Jedan od najvećih, najbitnijih i slobodno mogu reći najboljih hard rock benda Guns N` Roses su došli u Srbiju po treći put, ali je ovaj put bio značajniji nego prethodna dva, jer su u bendu ponovo Slash i Duff McKagan. Kako Srbija nije mogla da ih ugosti početkom devedesetih zbog ratova, sankcija i ostalih pizdarija (pa su ovdašnji fanovi na neku foru uspeli da ih gledaju u Mađarskoj u to vreme), ovo je bio događaj koji su mnogi čekali praktično cele svoje živote.

Organizacija samog događaja je bila poprilično i nedopustivo jadna za ovako veliki bend (bitno da su okolo visile EXPO zastavice). Od potpuno imbecilnih ruta kretanja do fanpita i ostalih sektora, pa do tokena i kešles sistema (jeba ih on) koji je samo prestao da radi (na sreću ja sam uspeo da uzmem kešles karticu dok sistem još nije otkazao). Ali većina ljudi se nije dala obeshrabriti ovim propustima i iz sve snage je odlučila da uživa u koncertu i da se provede kao nikad u životu. 

Zadatak da zagreje publiku  je pripao legendama hip hopa, grupi Public Enemy. Doneli su nam nešto manje od sat vremena svog politički nekorektnog i militantnog repa, koji je očigledno u okolnostima u kojima nam se zemlja trenutno nalazi publici bio i više nego prihvatljiv i poželjan. Naravno, bilo je pumpanja između pesama. Bez toga očigledno nije moglo da prođe, a Public Enemy se savršeno uklapa u tu priču. Chuck D se srdačno pozdravio sa beogradskom publikom i prisetio se ranijih nastupa u Srbiji, a očigledno te nastupe i publika pamti u dobrom svetlu. Nizali su se stari hitovi, a i pesme sa njihovih novijih albuma koje su jednako dobro prihvaćene kao stare. Na repertoaru se našla i čuvena Bring The Noise, koju su svojevremeno snimili u kolaboraciji sa thrash metal legendama Anthrax. Još da su Scott Ian i drugari bili prisutni, bio bi  pun ugođaj. Ovako je zvučala malo prazno bez bubnja i gitara, ali je publici i dalje bilo ugodno. Njihov nastup je jednostavno savršeno koncipiran, i Chuck D i Flavor Flav funkcionišu kao jedno, bez sekunde praznog hoda. Kada se njihov nastup priveo kraju, Flavor je odvojio nekoliko minuta da održi jedan ozbiljan antirasistički govor koji je masa oduševljeno pozdravila, i onda su se povukli i prepustili binu onima zbog kojih smo tu.

Posle nekih pola sata pauze, krenuli su da odzvanjaju i više nego dobro poznati tonovi koji su nam dali do znanja da smo u džungli. Gunsi su izašli na binu i započeli koncert sa Welcome To The Jungle, i masa je momentalno poludela. Za njom je omentalno krenula Mr. Brownstone, nakon koje se Axl našalio na sopstveni račun da u pesmi postoji stih koji kaže kako on ustaje na vreme, ali da to nije istina, verovatno aludirajući na činjenicu po kojoj je decenijama unazad bio poznat da kasni čak i po nekoliko sati na sopstvene koncerte. Zbog toga i raznih incidenata u prošlosti je navukao mnogo gneva rok publike, ali zadnjih desetak godina od kad se desio reunion sa Slashom i Duffom, stvari su se promenile i on je postao potpuno novi čovek. Koncerti počinju tačno na vreme, i na njima više nema

nepredviđenih situacija i incidenata koji nastaju ni iz čega. Sledeća na redu je bila Bad Obsession, koju bend ne svira previše često, a za njom Chinese Democracy i Live And Let Die, koju je publika horski otpevala.

Iako je poslednji studijski album benda izašao pre 17 godina (a on je u to vreme izašao 15 godina posle prethodnog albuma), bend je od reuniona ipak radio na novoj muzici. Doduše, u pitanju su nove stare pesme, ali kako nisu do pre par godina oficijalno objavljivane, možemo ih smatrati novim. Prva na redu je bila Hard Skool, nastala u vreme pisanja Chinese Democracy albuma, ali je totalno u stilu osamdesetih i onoga što su radili na samom početku karijere. Publika ju je naravno ispratila adekvatno, jer to je ono što se od benda i čeka sve ove decenije. Sledeća na redu je bila Shadow Of Your Love, napisana još osamdesetih pre izlaska prvog albuma, ali je oficijalno objavljena tek na njegovom reizdanju pre nekoliko godina. Za obe ove pesme se već može reći da su postali hitovi, jer ih je publika očigledno prihvatila i otpevala sa bendom u glas. Takođe, obe pesme su vokalno u najvišim registrima, i Axl je pogodio apsolutno svaku visinu, i time je dokazao da svaka sprdačina na račun njegovog pevanja pada u vodu. Naravno, godine su tu, glas se jeste stanjio i ona čuvena hrapavost se dobrim delom izgubila, ali daleko od toga da je neslušljivo i beskorisno. Nakon nje je na redu bila polubalada Perhaps, koju je publika nešto blaže prihvatila, ali pesma sama po sebi nije loša.

Krenuli su da se nižu hitovi It`s So Easy, Estranged i Used To Love Her, na kojoj je publika nadglasala bend. Ljudi jednostavno vole zajebantsku pesmicu o nasilnom ućutkivanju i zakopavanju u dvorištu žene koja mnogo priča i zakera. Sudeći po reakcijama, ni ženskom delu publike to ne smeta, jer ako neko mnogo kenja, dolazi do zagađenja (iskusniji čitaoci će znati čiji je ovo citat). Tokom kratke pauze, Slash je uzeo drugu gitaru. U pitanju je crveni BC Rich Mockingbird, a to je onda značilo samo jedno - You Could Be Mine! Ova pesma je bila vrhunac koncerta. Kao da su svi baš nju čekali da se izdivljaju i pevaju dok ne ostanu bez glasa. Nakon nje je bend oborio energiju baladom Yesterdays, koju takođe ne sviraju često, da bi nakon nje uleteli u Absurd, još jednu novu staru pesmu. Iako je pesma potpuno konfuzna i šizofrena bez jasnog aranžmana, publika je na nju iznenađujuće dobro reagovala, dok se na internetu u momentu njenog izlaska moglo pročitati sve najgore.  Čist dokaz da ne treba verovati baš svemu što se piše po internetu. Malo kasnije je na red došla i poslednja nova stara pesma pod imenom The General. Jako mračna i zanimljiva pesma, ali definitivno nije za koncerte zbog konfuzne atmosfere koju stvara.

Gunsi su bend koji mnogo voli da svira i obrade pesama koje su slušali kao klinci. Njihov repertoar obrada je šarolik i zanimljiv. Od Boba Dylana, Wingsa, preko The Damneda i New York Dollsa, pa sve do Velvet Revolvera (u kojem su Slash, Duff i bivši bubnjar Matt Sorum svirali devedesetih po napuštanju Gunsa) i Black Sabbatha. Bend je nedavno nastupio na oproštajnom koncertu Black Sabbatha i Ozzy Osbournea na kojem su izveli nekoliko Sabbath pesama, i to su imali jako zanimljiv i unikatan izbor. Jedna od tih pesama je Junior`s Eyes, koja je bila pravo iznenađenje i verujem da se njoj u publici apsolutno niko nije nadao. Ona je usledila odmah posle Civil War, pa smo dobili i malo pacifističkog i antiratnog sentimenta, a na kraju Civil War je Axl postavio pitanje šta to uopšte ima građansko u ratu? 

Koncert se polako primicao kraju, pa se shodno tome morao naći i momenat za dokazivanje sviračkog umeća. Posle Junior`s Eyes je Slash imao solo tačku. Decenijama se diskutovalo o njegovom sviranju i da li je on dobar ili loš gitarista i dovodilo se u pitanje njegovo umeće na gitari, ali mislim da od ovog momenta više nema mesta sumnji. Odgovorno tvrdim da nikada bolje nije svirao. Nikad nije bio čistiji, precizniji, brži i fraziranje mu je na najvišem mogućem nivou. Na momente je čak zasvirao i kao Yngwie Malmsteen, čemu se nikako nisam nadao. Iz solo tačke je uleteo u svima dobro poznati intro od Sweet Child O` Mine, i u publici je opet zavladala euforija do krajnjih granica, s obzirom na to da se radi o najvećem hitu benda ikada. Opet je nastupila nežnija strana benda sa pesmama poput This I Love, November Rain i Don`t Cry, da bi se koncert završio na vrhuncu snage sa Nightrain i Paradise City.

Lično sam čekao na ovaj koncert nekih 20 godina, od svoje osnovne škole. Od kada se desio reunion, pomno sam pratio po internetu snimke sa turneje, nove singlove, apsolutno sve što je imalo veze sa bendom. Uočio sam kako sve kvalitete benda, tako i mane. Internetom kruže krajnje odvratne i dehumanizujuće fore i mimovi na račun Axla i njegovog glasa. Po snimcima se jasno moglo čuti da mu se glas stanjio i da je ostao bez one svoje hrapavosti i da na momente zvuči kao Miki Maus. Ljudi su bili zgroženi kad god sam rekao da ću ići na koncert, a znam i mnoge koji su odustali od koncerta jer nisu hteli da slušaju jebenog Mikija Mausa. Moj odgovor je uvek bio isti. Nije me briga što zvuči tako, samo sam želeo da vidim njega i ostatak ekipe i da čujem te pesme uživo. Više mi vredi on koji zvuči kao Miki Maus nego mnoge druge netalentovane kreature za koje ne znam kojeg su roda, jer je to nije moguće odrediti ni po zvuku njihovih glasova, a ni po izgledu. Takođe, treba spomenuti da je novi bubnjar Isaac Carpenter odličan. Čvrst je, tačan, precizan i ima tonu gruva, što je zadnji put imao Steven Adler. Za sve nas fanove koji smo godinama patili što Steven Adler ne može da se vrati u bend, dobili smo nešto najbliže tome u vidu Carpentera, jer on svira pesme sa prvog albuma identično kao i Adler. 

Da li je baš sve savršeno? Naravno da nije. Da li su neke mane čujne, naravno da jesu. Ali koga zabole? Jednog dana ćemo ovog Mikija Mausa i njegovu ekipu od blata da pravimo kad budu krenuli razni pripadnici odabranih da nas jebu sa AI muzikom i ostalim pizdarijama.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević 

Tortura se nastavlja - WASP u Beogradu

Nešto je veče mirisalo na osamdesete, koje bi po definiciji trebale da budu neko bolje vreme od ovoga gde smo sada. Nije mirisalo na rakove i školjke (hehehe razumete), već na dim, kožu, znoj, krv, mesište i alkohol. Bar smo tako zamišljali proslavu najranijeg perioda benda WASP, na kojoj je odsviran ceo prvi album od početka do kraja uz još nekoliko hitova iz osamdesetih. Nekako sam se dogegao do hangara Luke Beograd ispred kojeg je koncert bio održan. Hteo sam da vidim šta je to ostalo od benda koji je bio prva stvar u muzici koju sam samoinicijativno otkrio (o tome nekom drugom prilikom), s obzirom na to da ih nikada nisam gledao uživo, a razne priče sam čuo. 

Predgrupe nije bilo (što je meni lično itekako odgovaralo), već je do samog početka koncerta bila slušaonica na kojoj su se vrteli najbitniji rok i metal hitovi iz osamdesetih, pa je sve zajedno imalo dimenziju neke žurke. Pred sam izlazak benda na binu, pred publiku je izašao i obratio se najverovatnije neko od organizatora. Uz dobrodošlicu i želju publici da se dobro provede, napomenuo je da crowd surfing i stage dive nisu dozvoljeni, ali su šutke ok. Ljudi to nisu primili preterano entuzijastično, ali šta je tu je. 

Posle nekih dvadesetak minuta zaskašnjenja, nakon kraćeg intra je bend izašao na binu i započeo nastup sa možda svojim najvećim hitom I Wanna Be Somebody, koji je publika horski otpevala skačući od prvog do poslednjeg stiha, i odmah za njom je usledila L.O.V.E. Machine, takođe jedan od najvećih hitova benda. I njen refren je publika gromoglasno pevala. Nakon nje su usledile The Flame, BAD i School Daze, koje nisu izvođene uživo još od sredine osamdesetih. Dobar deo pesama sa prvog albuma je ispao iz repertoara kada je izašao treći album, tako da je ova turneja bila savršeni povod da se to odsvira opet, pogotovo za mlađe koji nisu imali šansu da ih čuju nikada. Onda je usledila Sleeping In The Fire, koja je očigledno bila centralni deo koncerta i koju je masa takođe horski otpevala.

Blackie je između pesama ispričao priču kako je ova turneja koncipirana i zašto baš tako. Po njegovim rečima, svi promoteri sa kojima je razgovarao o realizaciji ove turneje su u startu pristali na njegovu ideju. Svi osim poslednjeg i najbitnijeg čoveka koji je morao da odobri i da blagoslov. Pitao ga je da li će bend svirati ceo album od početka do kraja, na šta je Blackie odgovorio potvrdno. A onda je usledilo pitanje da li će ga izvesti po originalnom redosledu pesama, i tu je usledila rasprava, jer zamisli da Led Zeppelin hipotetički napravi reunion i odluči da izvedeo ceo četvrti album. Neće sigurno otvoriti koncert sa Stairway To Heaven. Hvala gospodinu menadžeru što je naterao čoveka poznatog po tvrdoglavosti da napravi dobar izbor.

I tako, niže se prvi album od prve do poslednje pesme, a mene hvata neka nelagoda. Počinjem da provaljujem da nešto nije u redu i da mi neke stvari zvuče čudno. Nisam stajao daleko od bine, pa sam odlučio da malo bolje obratim pažnju. Još na pesmi Hellion sam počeo da zaključujem šta je u pitanju, a onda sam na On Your Kness konačno video šta se dešava. Shvatio sam da ni na jednom refrenu vokal nije pravi, nego ide na matricu! Blackie je strofe otpevao tu i tamo, solidno, ali refren doslovno nijedan. Kada je daleko od mikrofona tokom refrena, pored pratećih vokala koje pevaju basista Mike Duda i gitarista Doug Blair, njegov glas se i dalje čuje. Kakva jebena sramota! Nije se čak potrudio ni da sakrije. Ili je možda samo bio momenat nepažnje? I stvarno je šteta, jer ostatak benda svira i zvuči savršeno. Nekako me je taj šok smarao sve do kraja zvaničnog dela koncerta. kada je osvirana poslednja pesma sa prvog albuma, The Torture Never Stops, još jedan raritet koji nije sviran još od onda.

Priče o korišćenju matrica i playbacka na WASP koncertima kruže mnogo godina unazad po mrežama i među ljudima koji su ih gledali na turnejama poslednjih godina. Ima čak i video klipova koje su fanovi snimili na kojima se vide asinhronost zvuka i onoga što Blackie peva. Nisam tome pridavao neku pažnju, jer je tehnologija toliko uznapredovala da svaka pakosna budala može da napravi šta hoće i da pusti lažnu vest, lažnu informaciju ili lažni snimak. Ali sad kad sam svojim očima video i uverio se, nije mi svejedno i osećam se nekako prevareno. Ovo je trebala da bude proslava ne samo prvog albuma, nego cele jedne ere i kulture koja je za sobom nosila nekakav sistem vrednosti. Old skul, što bi neki rekli. Ali matrice i playback nisu old skul, zar ne? Naravno, niko ne očekuje da se čovek u njegovim godinama opet umrlja svinjskom krvlju, da vitla okolo iskasapljenim svežim mesom i da nosi nakurnjak koji ispaljuje vatromet, ali majku mu jebem, ovo šibicarenje sa playbackom je suvišno i sramotno za jedan legendaran bend. Da se razumemo, kao što rekoh, većinu strofa peva i to se čuje, ali su gotovo svi refreni na playback, bar što se njegovog glasa tiče. Prateći su autentični.

Koncert je krenuo da se privodi kraju, a meni lično najzanimljiviji deo je krenuo da se dešava tek sada. Bis je počeo uvodom i pesmom Inside The Electric Circus, što me je prilično razgalilo, jer kao što sam gore spomenuo, WASP je bio prvi bend u životu koji sam samoinicijativno otkrio, i to je počelo upravo istoimenom pločom. Naslovna pesma nije odsvirana cela (na moju žalost), već se posle refrena samo pretopila u I Don`t Need No Doctor sa istog albuma, da bi na kraju ona ušla u Scream Until You Like It. Nisam pobornik medleya koje bendovi prave, ali mi je jasno zašto to rade. Ljudi žele da čuju toliko pesama koje je nemoguće spakovati u jedan koncert, pa im onda bendovi malo bace rovca sa bitnim delovima tih pesama. Sledeći medley je bio sastavljen od pesama sa albuma The Headless Children, koji je moj lični favorit u njihovoj diskografiji, i on je započeo sa The Real Me (zapravo obrada od The Who, ali ju je WASP praktično prisvojio). Iz nje je iznikla Forever Free, prilikom koje mi je momentalno zamirisalo detinjstvo i na momenat sam se opet osećao kao ljudsko biće, da bi nju presekla naslovna pesma The Headless Children, koja me je momentalno vratila u ovu sadašnju distopiju dok su na video bimu iznad benda išli arhivski snimci iz drugog svetskog rata na kojima su se histerično drali Hitler i Musolini, a Staljin bio ozbiljan. Nešto su mi ove scene poznate, ali da ne nastavljamo dalje u tom smeru. 

Kako je koncert došao do samog kraja, jasno je bilo da nije mogao da se završi bez Wild Child, koja je definitivno najveća himna ovog benda. Publika je toliko glasno pevala da se bend na bini gotovo nije čuo. I onda za veliko finale, Blind In Texas. Još jedna ložačka himna iz onog vremena. Adrenalin u masi je izgleda bio toliko podignut, pa sam imao priliku da vidim matorog lika i matoru ribu kako poprilično pijani pokušavaju da se nabadaju u glavu pesnicama, a ljudi oko njih ih razdvajaju. Nisam siguran da li ovo treba da bude smešno. Meni iz nekog razloga jeste. Usrali su kraj koncerta svima nama koji smo stajali oko njih, ali šta da se radi. Usijanih glava ima na sve strane. Kako gore na bini, tako i dole u publici.

Kad se sve sabere, bio je ovo jako dobar koncert. Iako utisak kvari šibicarenje sa playbackom, sve ostalo je manje više bilo besprekorno. Omirisali smo zvuk i sliku osamdesetih, čuli jedan od kultnih albuma uživo, i sad možemo da se vratimo nazad u ovu postmodernu kanalizaciju iz koje smo izmigoljili. Tortura se nastavlja. Do sledećeg viđenja.

Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević