Legenda kaže da su trčanje i bavljenje kojekakvim akrobacijama i ostalim fizičkim aktivnostima dobri za zdravlje. Ova godina je baš nekako sva u znaku trčanja. Iron Maiden je objavio turneju povodom 50 godina postojanja. Naziv turneje je zapravo stih Run for your lives uzet iz refrena pesme Run To The Hills, jednog od njihovih najvećih hitova. Oni naredili da trčimo za svoje živote, a mi manijaci potrčali na koncerte kao da nam život od toga zavisi. Ako me razumete. He he he.
Turneja je počela sa dva koncerta u Budimpešti. Zanimljivo je da je bend poslednjih godina počeo da ponavlja recept iz sredine osamdesetih da turneju počinje u istočnoj Evropi. Takođe je poznato da za nekoliko poslednjih turneja generalne probe imaju u Splitu (iako su iz nekog razloga za sada poslednji koncert u tom gradu odsvirali 2016. godine), a od prošle turneje praktikuju i da sviraju po dve noći u odabranim gradovima. Ali sve to očigledno ne predstavlja značajnu prepreku fanovima iz celog sveta da se sjate u naš region i da odavde krenu da prate bend po ostatku kontinenta. Ja sam jedan od tih ludaka koji je odlučio da isprati oba koncerta u Budimpešti.
Kao predgrupa obe večeri je nastupio američki metal bend Halestorm, predvođen energičnom Lzzy Hale na gitari i vokalu. Moram u startu reći da ovaj bend ne slušam i da uopšte ne volim stil koji sviraju, ali moram priznati da poseduju nešto zdravo i prirodno i da mi je njihov nastup obe večeri odgovarao. Muzika je previše moderna za mene i gotovo u celini lišena korena rokenrola koji leže u bluzu (bar ove pesme koje su svirali sada), ali umeće pisanja pesama je u ovom bendu očigledno na vrlo visokom nivou, a to znam jer mi refreni nekih pesama i dalje odzvanjaju u glavi i osećam se prijatno povodom toga. Obe večeri su svirali po četrdesetak minuta, a predstavljeni su i novi singlovi Darkness Always Wins i Everest, koji najavljuju novi album čiji je izlazak planiran za avgust. Takođe je i bubnjar Arejay Hale iskoristio priliku za solo tačku i masa mu se iskreno divila, ali je ipak najviše simpatija pokupila Lzzy sa svojim moćnim scream i clean vokalima. Na momente su se ljudi uplašili umesto nje da ne ostane bez glasa, ali je ona sve to prirodno i lagodno iznela. Po završetku nastupa Halestorma, na video bimovima se pojavila molba benda da se publika suzdrži od snimanja koncerta koliko god može.
Nakon pauze od nekih pola sata, preko razglasa je zagrmela Doctor, Doctor od legendarnih UFO, što je već decenijama unazad jedan od uvoda u koncert Iron Maidena. Masa je pala u trans i cela arena je skačući pevala svaku reč, a onda su se svetla ugasila i počeo je instrumental The Ides Of March. Iako se setlista, logično, nije znala, posle ovog uvoda je bilo jasno šta možemo da očekujemo. Jer gde je The Ides Of March, tu je i Murders In A Rue Morgue. Kakvo iznenađenje u samom startu! Bend je vidno nervozan, ali jako dobro raspoložen istrčao na binu i veselje je moglo da počne. Čulo se da su pod tenzijom, ali je najveći teret ipak pao na novog bubnjara Simona Dawsona, kojem je ovo istovremeno bio i prvi koncert sa bendom ikada. Bilo je oscilacija u tempu i ispadanja, ali je samouvereno vozio celu pesmu pokušavajući da pokaže publici da je zaslužio mesto na kojem se našao.
Odmah nakon nje, bend je furiozno uleteo u Wrathchild, da bi onda usledila Killers, koju je bend svirao zadnji put 1999. na Ed Hunter turneji kada su se Smith i Dickinson vratili. Ovo je bilo još jedno od iznenađenja kojem se fanovi nisu nadali. Tempo je bio nešto sporiji, ušli su u pesmu nesigurno, ali je svakako zvučalo jako dobro. Već sledeće veče je tempo došao na svoje mesto i sve je zvučalo sigurnije i utegnutije. Sledeća na redu je bila Phantom Of The Opera, pesma koja je možda ubedljivi favorit među fanovima sa prva dva albuma. U jednom od intervjua pred početak turneje, Dickinson je izjavio da ga Dawsonovo sviranje podseća na pokojnog Clive Burra. Verovatno je mislio baš na činjenicu da je Dawson pesme sa prva tri albuma na kojima je svirao Burr odsvirao skoro pa u originalu.
Nakon što su propisno ispoštovali prva dva albuma izvedbama na koje bi pokojni Clive Burr i Paul Di` Anno sigurno bili ponosni, krenuo je dobrim delom predvidiv deo koncerta koji se sastojao iz pesama The Number Of The Beast, The Clairvoyant, Powerslave i 2 Minutes To Midnight. Na oba koncerta je u ovom središnjem delu bend već bio zagrejan i stabilan, i samim tim je bilo daleko manje ispadanja i oscilacija. Takođe, scenografija se menjala za svaku pesmu. Na primer, za Powerslave je scenografija bila nalik unutrašnjosti piramide sa bakljama koje gore, a Dickinson je izašao na binu sa maskom orla, možda čak i istom onom koju je nosio i na originalnoj World Slavery turneji. Takođe, moram spomenuti da mi je kao gitaristi mnogo drago što je Adrian Smith ponovo počeo da svira svoje Lado i Ibanez Destroyer gitare koje je svirao tada u prvoj polovini osamdesetih i sa kojima je snimao te stare albume i svirao kultne turneje.
Nakon toga, na redu je bila 2 Minutes To Midnight, koja je nažalost nikad aktuelnija zbog krvoprolića koje se dešava na istoku. Na ekranu se pojavio omot singlice sa uniformisanim Edijem, samo što je radi aktuelnosti situacije napravljena izmena zastava na slici, pa su sad tu zastave Rusije, Amerike, Indije, Pakistana, Velike Britanije i Francuske.
Što bi narod rekao, idemo dalje za iste pare. Dickinson nam je kao i davne 1985. dao uputstvo šta ne treba da radimo ako se ptica posere na nas, i onda je bilo jasno da sledi Rime Of The Ancient Mariner. Gitare su zagrmele, a na ekranu su išle scene prokletstva koje je usledilo nakon što je mornar ubio albatrosa. Scenografija je tako savršeno ispratila pesmu da sam imao osećaj da se nalazim na brodu na kojem se sve to desilo i da zajedno sa posadom proživljavam oluju, brodolom, žeđ i umiranje ljudi oko mene. Poruka da moramo voleti sva bića koja je Bog stvorio je bila i više nego jasna.
Posle kratkog predaha u vidu vesele i kratke Run To The Hills, odjednom su se pojavili ledeni bregovi i glečeri, a to je značilo da je vreme za Seventh Son Of A Seventh Son. Odsvirana je malo sporije da bi zvučala još teže i mračnije, a za vreme srednjeg dela pesme sa naracijom je na ekranu bio Edi sa omota istoimenog albuma sa kojeg su otpadali kičmeni pršljenovi i padali u vodu kao kapi. Iako je bilo ljudi kojima se nije svidelo to što je bend počeo da koristi led ekrane umesto zavesa i kulisa kakve su imali do sada, ja sam uspeo da vidim smisao u tome. Očigledno je bila ideja da se svaka pesma vizuelno isprati na adekvatan način, pogotovo kad se sviraju pesme po kojima albumi nose imena i koje su na svojim originalnim turnejama imale jedinstvene scenografije. Seventh son definitivno ne bi nosio takav vajb da je bila bilo kakva druga scenografija umesto ove koja je inspirisana omotom albuma. Jednostavno uvodi slušaoca u skroz drugačiju atmosferu.
Koncert se polako privodio kraju, a onda je krenuo njegov poprilično predvidiv deo u vidu Hallowed Be Thy Name, The Trooper i pesmom koja nosi ime benda. Iako je sve to odsvirano dobro, fanovi su negodovali i bili nezadovoljni, što je bilo još primetnije kada je bend izašao na bis i svirao Aces High, Fear Of The Dark i Wasted Years za sam kraj koncerta. Naravno, iako su ljudi komentarisali da nisu zadovoljni ovako predvidivom setlistom, i dalje su se refreni svih pesama orili kao na stadionu.
Iron Maiden je poznat kao bend koji nije sklon promenama tek tako. I to je u redu, ali je onda celu ovu priču trebalo ispromovisati drugačije. Mnogo su obećali, a to nije u potpunosti bilo ispunjeno. Za 50 godina ovakve karijere su fanovi zaslužili nešto bolje, bar kad je setlista u pitanju. Ima toliko pesama koje ljudi vole i žele da ih čuju, ali bend i menadžment to očigledno ne primećuju. Od Ed Hunter turneje je Aces High toliko isforsirana da se nekako izlizala. Hit koji je na koncertima postao dosadan, a još gluplja je ideja svirati tako zahtevnu pesmu na kraju koncerta kada su i bend i publika umorni. Umesto nje, mogli su da sviraju Be Quick Or Be Dead koja nije svirana od devedesetih, i to bi bilo pravo iznenađenje. Takođe nije svirana nijedna pesma sa albuma No Prayer For The Dying, i to je ubedljivo najveći propust ove setliste. Najavljeno je da će se svirati materijal sa svih albuma od prvenca do Fear Of The Dark, i na kraju sa pretposlednjeg u tom izboru nismo dobili nijednu pesmu, a sa poslednjeg samo naslovnu.
Kad se sve sabere, da li je sve ovo vredelo? Naravno da jeste! Iako možda nismo u potpunosti dobili ono što je obećano i što smo zaslužili, vredelo je otkinuti od usta i otići u drugu državu na oba koncerta. Bend je pokazao da je još uvek vitalan i da će sigurno gurati još neko vreme. Naravno, pošto je nemoguće da se svima sve vidi, postoje i ljudi kojima se nije svideo Simon Dawson, i to je legitimno. Treba imati na umu koliki pritisak je sada na njemu, jer on treba da zameni ne samo čoveka koji je preko 40 godina u bendu, nego i jednog od najboljih bubnjara u istoriji rokenrola. Iako je jasno da on nije kalibar Nicka McBraina, nije ni mnogo slabiji od njega. Itekako je upotrebljiv, samo mu je potrebno vreme da se adaptira na bend i na pesme. Siguran sam da će biti sve bolji kako turneja odmiče. U nedavnom intervjuu za magazin fan kluba benda, McBrain je pozvao fanove da podrže Simona, da ga ne upoređuju sa njim jer je on drugačiji svirač od njega, kao i da Steve Harris ne bi sa njim svirao 12 godina u bendu British Lion da nije dobar. Uostalom, bilo je vidljivo na ovim koncertima da je doneo bendu svežinu i da se osećaju sigurno sa njim. Što se mene tiče, ako će njegov dolazak produžiti bendu život još 5 do 10 godina i omogućiti da se snimi još neki album, meni je to dovoljno i neka bude tako. Arivederči, na zdrovie i do sledećeg viđenja!
Foto: Mateja Cvetičanin, Ksenija Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар