Ništa neće zaustaviti dolazak novog proljeća. Tako je bar Nele sa Pušenjem pevao u Kanjonu Drine. U skupini zvanoj Iron Maiden je nastupila teška zima u trajanju od dve godine. Sve im je bilo narušeno počevši od ljudskih odnosa, preko poslovnog dela priče, pa do samog kreativnog aspekta, i bili su praktično na korak od toga da se raspadnu. Najnezadovoljniji u ekipi je bio Bruce Dickinson. Ali dočekao je i on proleće, kao i ostatak benda 11. aprila 1988. godine, kada se pojavio njihov sedmi album pod nazivom Seventh Son Of A Seventh Son.
Posle Somewhere In Time albuma i turneje koji nikako nisu legli nikome iz benda, a pogotovo Dickinsonu koji se osećao uskraćenim za autorski rad na toj ploči (sve njegove ideje su u startu bile odbijene), bend je otišao na zasluženi odmor. Steve Harris se očigledno najbolje odmarao tako što je razmišljao kakav bi bio sledeći album i skupljao inspiraciju za isti čitajući svakakvu literaturu. Pročitao je knjigu Seventh Son Orsona Scotta Carda, u to vreme popularnog pisca naučne fantastike. Sama knjiga je bazirana na narodnim mitovima o sedmom sinu sedmog sina koji postoje u zapadnoj Evropi, Britaniji, južnoj i severnoj Americi, pa čak i Rumuniji. Po predanju, u pitanju je osoba koja je sedmi sin po redu u svojoj porodici bez sestara, od oca takođe sedmog sina po redu u svojoj porodici između kojih takođe nije bilo rođene ženske dece. Ovim ljudima se pripisuju natprirodne moći proricanja i lečenja koje im je lično Bog dao na rođenju, i to samo zbog redosleda njihovog rođenja u porodici. Takođe, broj 7 u Bibliji ima posebnu simboliku.
Po Harrisovim rečima, nije imao naslov za sedmi studijski album niti bilo kakvu ideju, a onda je pročitao knjigu i shvatio da je to odličan naslov za sedmi po redu album, pozvao je telefonom Dickinsona, i onda je ideja krenula da se razvija. Dickinson, u to vreme duboko isfrustriran jer se osećao kao da je njegova uloga u bendu spala na to da samo bude pevač, bio je oduševljen idejom i entuzijazam mu se momentalno vratio. Nije imao nikakav novi materijal napisan, ali mu se svideo koncept i ubrzo je prionuo na posao. Ostatku benda se takođe vratio entuzijazam koji je delovao zauvek izgubljeno, i rezultat toga je da su 5 od 8 pesama na albumu zajedničke kreacije trojke Harris-Smith-Dickinson, a Dave Murray je doneo jednu pesmu, kao i na svakom prethodnom albumu. Album je snimljen u periodu od februara do marta 1988. godine u čuvenom minhenskom studiju Musicland, a producent je ponovo bio legendarni Martin Birch.
Prva pesma koja je bila napisana za album je The Clairvoyant, inspirisana smrću proročice Doris Stokes, za koju se Harris pitao da li je mogla da predvidi sopstvenu smrt, i tekstualno se pesma savršeno uklapila u koncept albuma koji u tom momentu još uvek nije postojao. Sledeća pesma koja je nastala je bila naslovna, Seventh Son Of A Seventh Son, i tad je Harris odlučio da ceo album zapravo bude konceptualan. Zanimljiv je i podatak da je na album trebala da uđe i balada koju je napisao Adrian Smith pod imenom On The Wings Of Eagles, ali je uz Dickinsonove korekcije teksta i Harrisove aranžmanske intervencije i ubrzavanje tempa ona to prestala da bude i pretvorila se u radio friendly singl pod imenom Can I Play With Madness. Malo je reći da je Smith bio zgrožen krajnjim rezultatom. Tu su takođe i Moonchild, koja je inspirisana istoimenom novelom okultiste Alistera Crowleya i u kojoj se govori o rođenju jednog posebnog deteta oko kojeg se otimaju dobre i zle sile, Infinite Dreams, u kojoj su tema razni bizarni snovi i sopstvena dilema o izboru između dobra i zla, The Prophecy, u kojoj se ostvaruje proročanstvo da će rodno selo sedmog sina biti uništeno, The Evil That Men Do, koja je svojevrsna ljubavna priča sa očigledno fatalnim ishodom, kao i Only The Good Die Young.
Kroz godine su Harris i Dickinson davali različite (čitaj: kontradiktorne) izjave o tome da li je Seventh Son konceptualan album ili nije. S obzirom na to da postoje kontradiktornosti u njihovim pričama, verujem da je većina fanova poput mene bar jednom postavila pitanje da li se oni sa nama zajebavaju i u čemu je zapravo fora? Većina novinara smatra da u pitanju jeste konceptualan album, sa čime bih se i ja složio, jer se tačno vidi nit koja se provlači kroz sve pesme, kako muzički, tako i tekstualno. Pokušaću ovom prilikom da iznesem svoju verziju o tome kako zapravo ide priča na ovom albumu.
Moonchild mi je oduvek izgledala kao obraćanje Satane lično i pretnja majci sedmog sina šta će se desiti ako se usudi da ga rodi. On joj sugeriše da bude majka deteta zadavljenog na samom rođenju i da dete preda njemu. Kako je dete raslo, Satana je na kraju počeo da se obraća njemu lično, da zahteva njegovu smrt i da mu objašnjava da će biti proklet ako nastrada od sopstvene ruke (u hrišćanstvu je samoubistvo neoprostiv greh), a ako pokuša da sačuva svoju dušu, da će ga on mučiti do smrti i da neće dočekati starost. To nas navodi na razmišljanje o tome ko je zapravo Sedmi sin. Da li je on otelotvorenje Isusa Hrista (aludirajući na njegovo rođenje i božiju promisao da spasi ljudski rod, što je osnova hrišćanskog verovanja), ili je možda u pitanju antihrist otelotvoren u ljudskom biću sa natprirodnim moćima i veštinom prevare i zavođenja masa? Kao već stasao mladić, počinje da se bori sa noćnim morama koje mu dolaze svake noći, zbog čega se on plaši da zaspi ponovo. U snu mu se pojavljuju nedefinisana bića koja ga progone konstantno i koja ga pitaju da li bi radije završio u raju ili u paklu? Sve to njega navodi da sam sebi počne da postavlja pitanja o tome ko je on zapravo i u šta veruje. To je opisano u pesmi Infinite Dreams.
Sluđen od svih tih bizarnih i strašnih snova koji su mu doneli dileme o sopstvenom identitetu i moralu, Sedmi sin odlazi kod proroka da proba od njega da sazna o svojoj sudbini, ali ovaj odbija da mu je kaže sa obrazloženjem da ne zna i da ne vidi ništa u svojoj kristalnoj kugli. On upada u svađu sa prorokom jer oseća da ga prorok laže i preti mu da će za svoja nedela platiti na ovom ili onom svetu, a prorok mu kaže da će mu na kraju reći istinu iako možda ne želi da je sazna - da će njegova duša završiti u ognjenom jezeru (biblijski opis pakla i konačnog uništenja božijih neprijatelja). Ovako je opisano u pesmi Can I Play With Madness. Ali pošto u svaku priču nekako mora i ljubav da se ugura, ovde imamo i The Evil That Men Do. Po mojoj pretpostavci, Satana je Sedmom sinu spremio klopku u vidu svoje ćerke koja će ga navesti na greh požude, i tako njegovu dušu samo proslediti svom ocu, Satani lično. On se strasno zaljubljuje u nju i sve bi uradio da ona bude njegova, ali je nekako svestan da je ta ljubav čisto življenje na ivici i balansiranje nad provalijom, kako kaže predrefren ove pesme. U drugoj strofi, on shvata šta je uradio i u šta se upustio, ali i dalje ne može da prestane da je voli i govori kako će se moliti za nju, poručuje joj da ne plače i da će joj se vratiti jednog dana iako je potencijalnom svojom smrću (stih: tamo gore se ja učim) saznao da je ona zapravo bila klopka za njegovu dušu. Shvatio je da zlo koje ljudi čine živi zauvek (ah, taj Šekspir).
Na polovini albuma se nalazi naslovna pesma, Seventh Son Of A Seventh Son. On spoznaje da je poseban u odnosu na svoju drugu braću zato što poseduje moć proricanja. Tada počinje bitka dobra i zla, Boga i Đavola, za njegovu dušu i moći koje poseduje. U pesmi The Prophecy, on se vraća u svoje rodno selo da saopšti svom narodu proročanstvo da će selo biti uništeno i da će biti mnogo patnje, ali mu oni ne veruju. On ih je molio da ga poslušaju i shvate ozbiljno, ali su posle ostvarivanja njegovog proročanstva oni svu krivicu svalili na njega smatravši da im je on doneo prokletstvo. Đavo je sve to gledao i smejao se, dok je on u sebi razmišljao o tome kako oni ne znaju da je zapravo on taj koji je proklet. Žalio je što mu nisu poverovali, jer je sada prekasno.
Sledi The Clairvoyant, u kojoj nam se objašnjava da je njegova moć proricanja najverovatnije bila đavolja obmana, jer je on očigledno sve mogao da predvidi, samo ne svoju smrt. Takođe se postavlja i pitanje da li će biti ponovo rođen. I na kraju sledi Only The Good Die Young, u kojoj on konačno umire, ali pre konačne smrti ga demoni muče u čistilištu, što je on ipak uspeo da predvidi i da shvati da mu je sudbina zapečaćena. On počinje da razmišlja o svojoj smrti, da se pita da li je to samo novo rođenje ili način da se čovek oprosti od svojih snova i da li nemrtvi žive u nama i gledaju kroz naše oči? Takođe je preispitivao svoju veru, a demon mu je postavio pitanje da li su čuda poput hodanja po vodi (izrugivanje Hristu) sve u šta može da se pouzda i da poveruje i da li će njegova mrtvačka postelja biti po meri njegovog greha požude? Na kraju mu se demon naruga i kaže da ga napušta i želi mu prijatan greh, do sledećeg puta.
Zanimljivo je da se Only The Good Die Young završava isto kao što počinje Moonchild, kratkim napevom uz akustičnu gitaru o sedam smrtnih grehova, sedam načina da se pobedi, sedam puteva do pakla, sedam vatri koje gore i sedam želja. Iako je koncept jasno vidljiv kroz sve tekstove, gospoda iz benda i dalje tvrde da ovo nije konceptualan album i da zapravo nema priču. A možda su nam samo ostavili na volju i maštu da mi sami kreiramo svoju percepciju i priču od svega ovoga što smo čuli na ovoj ploči? Da li se možda upravo u toj činjenici krije tajna (doduše zakasnelog) uspeha ovog albuma, koji danas kod većine fanova ulazi na listu ličnih favorita?
Album je postigao veliki uspeh u Evropi, ali se u Americi smatrao neuspehom zbog slabijeg interesovanja fanova i slabije prodaje, i bend je i dan danas isfrustriran zbog toga. Mislili su da će ovim albumom konačno pokoriti američko tržište, što se, naravno, nije desilo. Steve Harris je u to vreme u besu izjavio da ga nerviraju Amerikanci što nisu dobro prihvatili album i sa pričama kako Seventh son album zvuči evropski. Pitao se šta uopšte znači ta floskula da album zvuči evropski i rekao da njemu ovo zvuči kao Iron Maiden album. Čak je tada i dosta starih fanova okrenulo leđa bendu jer im se nije svideo materijal koji je u toj meri inspirisan prog rockom iz sedamdesetih godina, koji se tada smatrao retrogradnom, zastarelom i demodiranom muzikom. Tada je u Americi vladala opšta pomama za natapiranim i našminkanim isfeminiziranim baticama koji pevaju o kokainu, kurvama i brzim kolima, i izgleda je svima osim samom bendu bilo jasno da se oni ipak ne uklapaju u taj džiberski koncept lišen ikakve umetničke vrednosti. Mišljenja sam da Harrisu i drugarima to najverovatnije ni danas nije jasno, ali da su nekako uspeli da se pomire sa tim i da su odlučili da teraju svoje onako kako oni žele bez ikakvog opterećivanja oko prodaje i tržišta.
Uprkos tome što je bend smatrao da je doživeo debakl na američkom tržištu, turneja je prošla odlično. U Evropi su bili deo putujućeg Monsters Of Rock festivala na kojem su sve vreme upravo oni bili glavni izvođači, i to je krunisano nastupom u Donington parku kojem je prisustvovalo preko 100 000 ljudi. Na festivalu tog dana su nastupili Helloween, Megadeth, Guns N Roses, David Lee Roth i Kiss (koje su, gle ironije, Iron Maiden ovog puta prevazišli u uspehu, iako su ih ovi 8 godina ranije poveli na njihovu prvu evropsku turneju ikada). Nastup Maidena je čak ušao i u Ginisovu knjigu rekorda kao najglasniji nastup 1988. godine. Ali mimo svega toga, festival na Doningtonu će ipak obeležiti i jedna tragedija. Dva mlada fana, Alan Dick i Landon Siggers, nastradali su kada ih je masa u gužvi nehotice pregazila na smrt. Uprkos apelima Axla Rosea i drugih muzičara da se publika odalji od bine i da prestanu sa guranjem, tragedija je izgleda bila neizbežna jer je jednostavno bezbednost posetilaca bila narušena brojem ljudi koji je očigledno bio veći nego što je bilo predviđeno za bezbedno održavanje festivala ove veličine. Bend je za to saznao tek posle nastupa u bekstejdžu i među članovima je zavladala tuga i letargija.
Nedugo posle toga je bend nastupio u Birmingemu, i taj koncert je snimljen i objavljen u obliku živog audio i video izdanja pod imenom Maiden England. Steve Harris je odlučio da se oproba u produkciji i montaži video materijala, i finalni proizvod je zapravo ispao jako dobro. Ali na kraju svega, posle poprilično dobrog i produktivnog proleća, za bend je nastupilo nesrećno leto. Nedugo posle ove turneje prilikom pisanja materijala za novi album, Adrian Smith je napustio bend zbog kreativnih razlika. On je želeo da bend nastavi kreativno da se kreće u smeru onoga što su uradili na pločama Somewhere In Time i Seventh Son Of A Seventh Son, ali Steve Harris je bio dijametralno suprotnog stava i poželeo je da se bend vrati svojim korenima i zvuku i estetici sa prva tri albuma. Prilikom odlaska iz benda, Smith je bendu za novi album ostavio samo pesmu Hooks In You, za koju većina fanova smatra da je jedna od najlošijih kako na samom sledećem albumu, tako i u celokupnom njihovom katalogu. Posle ovako usranog leta je usledila još žešća zima, ali o tome ćemo neki drugi put.
Bilo kako bilo, srećan 37. rođendan ovom remek delu!
